Već danima društvenim mrežama kruže potresni i uznemirujući snimci iz Kraljevačkog azila, gde psi, reklo bi se, “mole” za parče hleba, a neki od njih su u katastrofalnom stanju, neuhranjeni (iz priloga koje smo dobili jasno se vidi da su, narodski rečeno, “kost i koža”), bolesni, sa vidnim ranama od demodeksa, ujeda drugih pasa ili sa smrtonosnim parvo virusom ili štenećakom.

Stari, mladi, rasni, mešanci, neizlečivo bolesni, oni koji su rođeni na ulici, ali i mali beli, pufnasti, kućni ljubimci koji su nekome dosadili, kao i oni nesrećnici koji su korišćeni za borbe i lečenje kompleksa bivših vlasnika, odbačeni lovacki psi jer su “odradili svoje”, bebe od svega nekoliko nedelja koje i dalje veruju čoveku i veselo mašu repićima, skotne kuje- svi zajedno dele tužnu sudbinu u sumornim kavezima Kraljevačkog azila, gde su s obzirom na njihovu brojnost, samo ‘broj” a ne živa bića koja imaju emocije, vole, raduju se, pate i osećaju bol.

Napominjemo, većina pasa sa snimaka je u relativno korektnom stanju, budući da se oni koji su su bolesni, uglavnom, u unutrašnjosti azila, gde autorima snimaka nije bilo dozvoljeno snimanje.

Nažalost, usled nedostatka novca za pružanje adekvatne veterinarske nege koja je često vrlo skupa, mnogi umiru sami, u mukama, na betonu sklupčani u uglu svojih bokseva, daleko od svih. Ovde nema mesta za emocije, jer sutra će na njihovo mesto doći neki novi pas, sa sličnom ili istom sudbinom.

Najgore je sa štencima, koji, uglavnom, u azilu “pokupe” zarazne virusne bolesti gde ukoliko dođe do zaraze procenat smrtnosti iznosi preko 90 procenata, a da stvar bude još gora, umiru danima, u stravičnim mukama.

Mnogi “lokalni” psi sa kraljevačkih ulica su, prema saznanju sugrađana sa kojima smo razgovarali, nakon sterilizacije pušteni iz azila, i meseci su bili potrebni da se oporave i dostignu prihvatljivu težinu.

Da naglasimo, ovaj tekst nije kritika prema radnicima azila koji samo rade svoj posao, ali se iz priloženih snimaka postavlja pitanje da li ne mala suma novca koju redovno Azil dobija na godišnjem nivou i hrana odlaze tamo gde je predviđeno, s obzirom na stanje pojedinih pasa.

Sa druge strane, pitamo se da li su sugrađani koji olako ostavljaju svoje pse u azilu ili na ulici (gde će ih sasvim izvesno pokupiti radnici azila) svesni uslova koji ih očekuju tamo. Jer, pas nije igračka, sredstvo dokazivanja prestiža u društvu i lečenja kompleksa, već živo biće koje nas voli celim bićem.

Upravo iz tog razloga, pre nego što odlučite da kupite nekog rasnog psa iz neproverenih odgajivačnica, u kojima odgajivači često pse drže u, takođe, jezivim uslovima i malenim kavezima iz kojih nikad ne izađu, budući da je jedina njihova uloga reprodukcija i stvaranje lakog profita, savetujemo da, ipak, učinite dobro delo, uputite se ka Kraljevačkom azilu i nekome od tamošnjih pasa pružite dostojanstven nastavak života.

Takođe, ukoliko imate viška starih prekrivača, tepiha, staza, možete donirati azilu i pomoći onim psima koji spavaju na betonu u ovim hladnim danima.

Ukoliko, pak, ne znate šta cete sa viškom hrane nakon proslava, imate pekaru, mesaru, prodavnicu, namirnice koje “preteknu” umesto da bacite u kontejner, kao sto su to uradili zaposleni u pekari “Mladi radnik”, možete odneti i azil, a četvoronožni štićenici azila će vam, sasvim sigurno, biti neizmerno zahvalni.

Kraljevčanka Mia Lazović, o čijoj smo humanosti već pisali, nakon posete azilu i objava video snimaka na društvenim mrežama, uspela je da pronađe dom za pet pasa od kojih se jedno već bori za život usled infekcije parvo virusa.

Jovana Ristić

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.