Boni je sedmogodišnji stopostotni pas invalid, koji boluje kvadriplegije. Do svoje druge godine bio je stanovnik kraljevačkih ulica, da bi, kako se sumnja, nakon posledica brutalnog prebijanja, u svojoj drugoj godini, postao potpuno nepokretan. U katastrofalnom stanju je dane provodio na ulici, ljudi su prolazili pored njega i bez trunke sažaljenja nastavljali dalje, sve dok ga članovi, tada mladog, Udruženja za zaštitu životinja ,,Spaske” nisu pronašli i udomili ga.
Međutim, zbog teške prirode bolesti i posebne nege koja mu je bila neophodna, nakon dva meseca provedenih u Udruženju, brigu o njemu preuzima heroina naše današnje priče- Jovanka Petrović, Kraljevčanka koja je i tada, u svom domu, imala pozamašan broj pasa sa hendikepom.
Veterinari Boniju nisu davali dobre prognoze, naprotiv, smatrali su da kao takav, i pored adekvatne nege, može da živi još najviše dve godine.
To nije obeshrabrilo novu vlasnicu, koja se već na prvi pogled ,,zaljubila” u njegovu narav. Zahvaljujući humanoj Jovanki, koja mu se maksimalo posvetila, Boni danas ima sedam godina i osim što ne može da hoda, izgleda kao i svaki drugi pas, a zdravstveni kontrolni nalazi su mu savršeni, što zbunjuje čak i veterinare. Boni je mezimac u porodici Petrović i već na prvi pogled ,vidno je da uživa u pažnji koja mu se posvećuje.
-Kada smo videli u kakvom se stanju nalazi, uz pomoć donacija sa društvenih mreža, uspeli smo da sakupimo novac i odveli smo ga u Beograd na magnetnu rezonancu, koja nije nimalo jeftina. Već tada je bilo jasno da nikada neće prohadati. Većina kraljevačkih, kao i američkih veterinara, kod kojih sam ga kasnije vodila, smatra da je Boni pretučen. Nisam imala srca da ga ne uzmem i odlućila sam da mu pomognem da živi. Kada je došao kod mene mislila sam da će biti kao biljka, da će moj zadatak biti samo da ga nahranim, presvučem i okrenem, a to što sam se prevarila u proceni, moja je najveća radost i sreća– priču o neraskidivoj ljubavi između čoveka i psa, započinje Jovanka, profesorka Muzičke škole u Kraljevu.
Za pet godina, koliko je Boni kod nje, nikada ga, kaže, nije videla depresivnog zbog invaliditeta. Vremenom je prihvatio svoj hendikep i naučio da živi sa njim. Do sada je devet puta bio u Americi, a posebno uživa u vožnji kajakom.
-Nas dvoje smo gotovo uvek zajedno. Čini mi se, ne vodim ga jedino na posao. On je pas koji konstantno traži pažnju i ljubav. Neverovatan je, zaista. Odlično se razumemo. Kada sam saznala da nikada neće prohodati, plašila sam se da to nužno ne znači da treba da se uspava. Međutim, veterinari su mi rekli da sve dok on ne oseća bolove, ne treba da razmišljamo o tome. Verovali ili ne, njegova krvna slika je odlična i uveliko pobeđujemo ,,crnu” statistiku. Čak devet puta smo išli u Ameriku zajedno, kod mog verenika. Najviše voli da ga vozim kajakom. Voli ljude, dešavanja. Obišli smo zajedno Tenesi, Mičigen, a onda sam jednog leta odlućila da ga odvedem u Čikago. Iako sam osećala strah od njegove reakcije na gužvu, to su bili najbolji dani njegovog života. Boni prosto uživa da je u centru pažnje i da je u društvu ljudi- za portal Zebra, otkriva Jovanka.
Prema njenim rečima, velika je zabluda da je briga oko pasa invalida znatno komplikovanija od one oko zdravih pasa. Sa druge strane, količina ljubavi koju pružaju hendikepirani psi je nemerljiva.
-Zdravo štene napravi mnogo više belaja i štete nego hendikepiran pas. Oni su mnogo zahvalni i poslušni. Boni je neverovatno vezan za mene. Ukoliko se odmaknem od njega i nisam mu na vidiku, odmah počne da cvili i da me pogledom traži. To je zaista posebna, neopisiva ljubav i privrženost– naglašava Jovanka.
Pored Bonija, Jovanka brine o dve ženke bez oka, psu bez jedne noge, ali i o nekoliko pasa sa ozbiljnijim zdravstvenim problemima, poput epilepsije, bolestima srca, slezine…Ipak, posebno mesto u njenom srcu zauzima četvorogodišnji Gaša, crno-beli mešanac, bez desnih šapa. Razigrani Gaša je lepim karakterom i zahvalnim pogledom, Jovanku kupio za sva vremena.
-Gaša je toliko ,,saživeo” sa svojim hendikepom, da ne samo da ume da se kreće bez pomagala, već i jedini od mojih pasa invalida može da se popne na krevet, pa čak i da juri za loptom. Gaša je bio štene mezimac jedne prigradske železnučke stanice. Udario ga je voz i odsekao mu obe desne šape. Odmah sam znala da ću da ga usvojim, jer sam već imala dečja kolica u kojima je Boni sada, ali i specijalizovana kolica za pse invalide. Međutim, on nikada nije hteo da prihvati kolica. Pobedio na jednom velikom konkursu i studenti Mašinskog fakulteta u Nišu napravili su mu čak dve veštačke verzije šape, ali Gaša nije uspeo ni na to da se navikne. Jednostavno, premlad je ostao bez šapa i navikao se da funkcioniše, na neki njemu svojstven način- objašnjava naša sagovornica, dok je Gaša, doslovce, ljubi.
U odnosu na period od pre pet godina, kada je usvojila Bonija, odnos zajednice prema psima invalidima je, smatra Jovanka, znatno humaniji, a ljubav prema životinjama se, u njenom slučaju, pokazala se kao ,,zarazna”.
-Pomaka ima, pre pet godina kada sam šetala Bonija u kolicima kroz Kraljevo, samo što me nisu kamenovali na ulici. Nazivali su me pogrdnim imenima. Vređali, dovikivali: ,,Zašto ne šetaš bebu u tim kolicima, nego kuče?”. Sada, od kuće do centra grada, treba nam skoro sat vremena, jer ljudi zastaju kada nas vide, zapitkuju, deca žele da ga pomiluju. Primetila sam i da je u međuvremenu, moja ljubav prema životinjama postala ,,zarazna”, jer sve češće vidim ljude iz svog okruženja, koji su udomili neku životinju. Napuštenih pasa i dalje ima mnogo, ali mislim da smo se ipak pokrenuli sa mrtve tačke– ističe Jovanka.
Ona dodaje i to da se u javnosti često govori o problemima sa kojima se susreću mešanci, ali da se zaboravljaju patnje rasnih pasa u odgajivačnicama, koji žive u stravičnim uslovima, a kao jedan od najvećih problema navodi surove borbe pasa, koje i danas postoje.
-Upoznala sam odgajivače koji vole pse, možda isto i kao ja, ali , nažalost, znam da ima i drugačijih slučaja. Bez obzira da li je mešanac ili pas sa pedigreom, svaki pas može da bude najbolji i najverniji prijatelj. Iako zabranjene, i dalje se održavaju borbe pasa. Pre nekoliko meseci, u Mataruškoj Banji, kraljevačka policija je uhapsila veliki broj ljudi, koji su doveli svoje pse u borbe. Psi su odvedeni u azil i nadam se da će svi pronaći dobre domove, jer nijedan staford ili pit bul terijer nije agresivan sam po sebi, već ga čovek pravi takvim– pojašnjava Jovanka.
Druženje sa Jovankom, Bonijem i Gašom, u ovim teškim danima, donelo mi je ,,infuziju” pozitivne energije i lepih misli. Oni su dokaz da ljubav i snaga duha ruše sve granice.
Ostavi komentar