Profesor Milivoje Simić – Beli, koji uskoro ulazi u desetu deceniju, jedan je od simbola grada na Ibru, za koga oni malo stariji instruktori skijanja kažu da je svojevremeno pola Jugoslavije naučio skijanju. Ovaj zanimljiv Kraljevčanin osim što važi za najcenjenijeg učitelja skijanja na ovim prostorima, njegove teorije o skijanju i danas su obavezno štivo studenata DIF-a.

 U svojoj 87. godini nastavlja da zadivljuje mlade naraštaje skijaškim podvizima na stazi i besprekornoj fizičkoj formi, na kojoj bi mu pozavideli i oni tri puta mlađi od njega. Njegov zaštitni znak je ,,šajkača”, a oni koji su imali prilike da se sretnu sa njim na stazi, složni su u jednom- profesor Milivoje sa pravom nosi etiketu ,,žive legende” i ,,pokretne enciklopedije” ovog kraja.

Milivoje je rodom iz sela Stragari nadomak kod Kragujevca. Nakon završene Pedagoške škole u Kragujevcu, dolazi u Kraljevo radi odsluženja vojnog roka, gde upoznaje Kraljevčanku, buduću suprugu Mirelu, profesorku srpskog jezika i književnosti sa kojom zasniva porodicu. Ubrzo završava Fakultet za fizičku kulturu, a nakon toga i magistrira u roku. U toku pedagoške karijere radio je i kao učitelj u jednoj kraljevačkoj školi, a potom i kao direktor.

Veliki deo radnog veka proveo je radeći kao profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu gde je predavao fizičku kulturu, dok je na Fakultetu za fizičku kulturu u Prištini predavao ono po čemu je njegovo ime prepoznatljivo širom Jugoslavije- skijanje. Pre tačno 55 godina, u Grenoblu je dobio prestižno zvanje- Međunarodni učitelj skijanja sa ISSA licencom.

O Milivojevom vedrom i mladalačkom duhu mogla bi se napisati knjiga, jer iako uskoro ulazi u desetu deceniju života, šarmantni profesor britkog jezika je sve ono što prosečan čovek sa ovih prostora ne može da “poveže” sa osobom od 87 leta. Osim što skija kao mladić, zdravlje ga perfektno služi, ne nosi naočare za vid, Milivoje savršeno ,,barata” i modernim terminima i brendovima. Kada u društvu odgovori koliko zaista ima godina, mnogi mu, kaže, ne veruju, a tajnu svoje mladosti ne prepisuje zdravom načinu životu (duvan je ostavio pre tri godine), već sportskom duhu, planinskom vazduhu i najvećoj životnoj pasiji- skijanju.

Više od pola veka, Milivoje leta provodi u svojoj kući u ulici Heroja Maričića u Kraljevu, a sa prvim snegom odlazi na Kopaonik gde je sagradio malu vikendicu, kako bi što duže uživao u čarima skijanja.U ovoj planinskoj kućici, uz tradicionalne običaje, decenijama dočekuje i putnike namernike.

Sve je počelo davne 1950. godine, kada je prvi put kao petnaestogodišnjak došao na Kopaonik. Od tada, pa do danas, prošlo je 73 godine i nijedna zima nije prošla a da je nije proveo na Srebrnoj planini, za koju ponosno kaže da je ,,obećana planina”. Ipak, skijanje u to vreme ne može ni da se poredi sa onim što mi danas podrazumevamo pod tim pojmom.

-Sećam se kao juče da je bilo kada sam se upoznao sa skijanjem. Bio sam prvi razred srednje škole kada smo sa profesorom fizičke kulture došli na Kopaonik. Skije su bile drvene, sa tzv. labavim vezom, obične ,,tarabe”, a skijanje se učilo po dubokom snegu. Nije postojala apsolutno nikakva mehanizacija.  Ski opema, takođe,  nije dugo postojala. Već svako ponese ono šta ima od kuće- vuneni džemper, vunene čarape, kožne cipele… Snalazili smo se na razne načine. Hranu smo, naravno, nosili od kuće, slaninu, proju, crni luk- šta je ko imao. Sve što se donese delilo za vreme obroka na ,,ravne časti”-priču o svom uzbudljivom životu i skijanju kakvog ga pamti, započinje šarmantni profesor.

Iako je skijanje bilo dostupno gotovo svima, a ne samo onima sa nešto dupljim džepom, i pre više od sedam decenija, oni bogati bili su znatno privilegovaniji.

-Nije postojao prevoz do Kopaonika, išlo se vozom do Rudnice, pa pešaka sedam kilometara u jednom pravcu po dubokom snegu.  Prevoz od Raške do Kopaonika počeo je tek 1960. godIne, u vidu kamiona sa ciradom, koji je bio prava atrakcija. Naravno, i tada je bilo onih bogatih gostiju po kojih su dolazili meštani konjima za novac. Ja sam nekako uvek bio od onih što je sam svoj teret nosio na leđima- dodaje profesor Milivoje.

Kroz njegovu čuvenu školu skijanja ,,Beli”, za 37 godina koliko je postojala (zatvorena je 2015. godine) prošlo je preko 15. 000 polaznika. Škola je imala svega 17 učitelja i posebne strogo propisane  principe rada, a to je da je svaki učitelj morao da radi isti program, na identičan način.

-Danas ima puno izvanrednih učitelja skijanja, međutim, veliki broj učitelja ne poseduje odgovarajuće obrazovanje. Svako radi na ,,svoj” način što nije dobro, jer skijanje je specifičan sport, sa zahtevnim elementima i treba da se radi po jedinstvenom programu. Poslednjih godina licencu može da dobije i pekar, šnajder, koji, istinu za volju, zaista može odlično da zna da skija, ali nema metodologiju rada. Takođe, bio sam često kritikovan od strane roditelja što nisam pristajao da učim skijanju decu koja su mlađa od šest godina. Jednostavno, onu u tom najranijem uzrastu ne mogu da savladaju ovaj sport. Sa druge strane, moj najstariji polaznik je imao 78 godina kada je prvi put stao na skije i nakon četvrtog časa sam ga vodio na uspinjaču–  objašnjava Milivoje. 

Za sebe sa ponosom kaže da već godinama ne postoji niko stariji od njega na stazi, kao ni sa dužim skijaškim stažom, budući da je na skijama pune 73 godine. Prošle zime, na skijama je proveo 68 dana, a ove sezone ako ga vremenski uslovi posluže želi da poveća tu cifru. Često ga, kaže, skijaši vidno iznenađeni, zaustavljaju na stazi ne bi li ga pitali koliko ima godina ili da bi im otkrio neki skijaški ,,trik”.

-Mlađi svet me često zapazi dok skijam, i zamole da im pokažem neki element što sa zadovoljstvom prihvatam. Međutim, iako sam u izvanrednoj fizičkoj kondiciji i što me zdravlje dobro služi, smatram da nije primereno da i dalje radim kao učitelj zbog svojih godina. Ipak uskoro ulazim u desetu deceniju, a što se skijanja ,,za svoju dušu” tiče- skijaću dok sam živ– kroz osmeh, dodaje profesor Beli.

Ne preostaje nam ništa drugo nego da ,,kucnemo o drvo” i poželimo mu da ga zdravlje služi kao i do sada kako bi i u godinama koje dolaze nastavio da živi svoj životni san na skijama.

Jovana Ristić

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.