Kenijka Mirjam već pet godina živi u Kraljevu. Govori četiri jezika, ne libi se nijednog posla, pravi pitu savijaču, voli da ,, cugne” domaću rakiju, a komšije imaju samo reči hvale za tamnoputu lepoticu

Harizmatična Kenijka Mirjam, ili kako joj u Srbiji tepaju Mimi, svoju mirnu luku i trajni dom pronašla je u srcu Srbije, a vrlo brzo je zbog svoje ljupkosti, pobrala simpatije mnogih Kraljevčana. Tečno govori četiri jezika, uživa u pravljenju pite savijače, sarme i kiselog kupusa i ne libi se nijednog posla. Srpske običaje i jezik je, kako kaže, sa uživanjem naučila, a posebno su joj interesantne tradicionalne svadbe, a samo prošlog leta, bila je gost na tri.


Mirjam je rođena u Najrobiju, glavnom gradu Kenije, gde je i živela do svoje dvadesete godine. Nakon smrti roditelja, trbuhom za kruhom, odlazi u Švajcarsku, gde je, tvrdi, konstatno osećala nostalgiju za domovinom. U Švajcarskoj je, u početku, bila primorana da radi najteže poslove. Kada je savladala jezik, zaposlila se kao recepcionarka u tamošnjem hotelu, ali sreću nije našla.
Za Srbiju je prvi piut čula pre četiri godine, kada joj je setra saopštila da planira da upozna porodicu verenika iz Srbije i predložila joj da, svi zajedno, odu na odmor u Srbiju. Tada, nije mogla ni da nasluti na koji će način sudbina da umeša svoje prste.

-Moram da priznam da nikada pre nisam čula za Srbiju. Od putovanja koje je trebalo da traje nekoliko dana, Kraljevo je postalo moja jedina i prava kuća. Ovde sam pronašla neki spokoj, koji mi je nedostao u Švajcarskoj. Tada sam se zaljubila u jednog Kraljevčana e eto, nikada više nisam poželela da se vratim u Švajcarsku- otkriva Mimi.


U Švajcarskoj je, priznaje, zarađivala mnogo više novca i mogla sebi da priušti sve one stvari koje su joj u detinsjtvu nedostajale. U Kraljevu, pak, znanje jezika i želja za radom, nisu se pokazali kao prednost za zaposlenje, ali je to nije obeshrabrilo.
-Kenija je prelepa zemlja, ali život je od malih nogu mučan. Sećam se, kada sam polazila u školu, majka nije imala novca da nam svima kupi cipele, pa da ne bi pravila razlilu među decom, svi smo išli bosi u školu. Srednje školovanje se plaća i mogu ga priuštiti samo oni najbogatiji. Po dolasku u Kraljevo, sreća me je brzo ,,pogledala” i zaposlila sam se kao krojačica u jednoj modnoj kući u mestu nadomak grada, a paralelno sam radila još nekoliko poslova na ,,dnevnicu”. Posle skoro dve godine provedene tamo, ,,uskočila” mi je prilika da iskoristim znanje jezika i počela sam radim u jednom hotelu na Kopaoniku kao recepcionar, dok koronvirus nije poremetio planove- objašnjava Kenijka.


Želja joj je, kaže, da uskoro dobije srpske ,,papire” i tako stekne uslov da jednog dana kupi sebi garsonjeru na periferiji grada, negde uz Ibar. Opčinjena je lepotom kraljevačkih reka, okolnim selima i domaćom hranom, a priznaje- ponekad voli da ,,cugne” grejanu rakiju, onako za zdravlje.
-Mi u Keniji imamo samo leto. Obzirom na mučne, sušne periode u Narobiju, nedostatak pijaće vode je svakodnevnica, a voda je preskupa. A ovde, ljudi, čini mi se, nisu ni svesni koliko je priroda bila darežljiva prema njima. Sećam se kada sam prvi put videla Meljanicu, Studenicu, Lopatnicu, nisam mogla da poverujem da u Evropi postoje tako skrivena blaga u koja se tako malo ulaže-
iskrena je Mirjam.

Iako sada odlično vlada srpskim jezikom, čak i koristi lokalne uzrečice poput ,,nemoj da pričaš”, ,,majke mi”, ,,čoveče” i ,,bre”, velik problem joj je, priznaje, predstavljalo savladavanje jezika, jer se u potpunosti razlikuje od sviih jezika sa kojima se ranije susretala. Kada je došla u Srbiju, priseća se, nije znala nijednu reč, a gramatika joj je zadavala noćne more.

Dok je imala poteškoća da nauči srpski jezik, ovdašnju hranu je zavolela na ,,prvi zalogaj”. Za srpska jela kaže da su preukusna, ali da su prave ,,kalorijske bombe”. Ipak, kako tvrde njene komšije, kuhinja joj svakodnevno miriše na prebranac, kiseli kupus i đuveč, ali i često goste počasti afričkim specijalitetima.
-Interesantno je da Srbi i Kenijci imaju jedno zajedničko jelo, a to je verovali ili ne – kajmak. Kenija je, mislim, jedina afrička zemlja u kojoj se sprema ,,butu” ili na srpskom kajmak, Izgleda da ipak nije slučanost što sam od toliko gradova izabrala baš Kraljevo, naširoko čuven po najboljem kajmaku-
kroz smeh priča afrička lepotica.


Za Srbe kaže da jedu količinski mnogo, ali da je to normalno, jer porodice nisu brojne i ima dovoljno hrane za sve članove. Dok je u Srbiji prosek jedno ili dvoje dece, kenijske porodice broje po šestoro ili sedmoro dece, a najmađi se od malih nogu uče obavezama i kućnim poslovima.

-U Srbiji roditelji štite decu od obaveza i problema. U Africi život nije lagan. I posle 50 godina, mi smo i dalje, na neki način, britanska kolonija. Da bi se zaradilo malo, moraš da radiš mnogo. Kenija je prelepa zemlja, ali je klima surova, ljudi maskimalno eksploatisani, a mladi su toga svesni od malih nogu. Srpska deca nisu ni svesna koliko su srećna i rasterećena- ističe Mimi.


Sa sjajem, ali i tugom u očima, priča o svojoj domovini. Ima želju kaže, da još jednom oseti ,,zov divljine” i miris nepreglednog prostranstva. Dane broji do septembra, kada će posle deset godina, kročiti na afričku zemlju i obići prijatelje. Pri samoj pomisli na otadžbinu, priznje, osećanja su joj pomešana. Odrastanje u Keniji sa sobom nosi berskrajno lepe, ali i beskrajno tužne uspomene.

-Kenija je zemlja kontrsta. Sa jedne strane nestavrno lepa, netaknuta priroda, a sa druge, ljudi koji žive u nezamlivoj nemaštini. Područje je ,,idealno” za razvoj raznih bolesti i zdravstveni sistem je katastrofalan. Kenijom vlada malarija, koja odnosi mnoge živote. Turizam je najrazvijenija privredna grana, međutim, sav novac od turizma odlazi u ruke nekoliine bogatih Evropljana, čiji kapital i posle 50 godina od proglašenja nezavisnosti Kenije, upravlja celom državom- naglašava Mimi.

Ono što prema njenom mišljenju izdvaja Keniju od ostalih afričkih država jesu čak 23 nacionalna parka i 14 prirodnih rezervata, gde se divlje životinje mogu videti u prirodnom okruženju, na svega nekoliko metara razdaljine. Zebre, žirafe, antilope i slonovi viđaju se na svakom koraku.

Nacionalni park ,,Masai Mara”, dom je za lavove, tigrove i leoparde.U Keniji žive i razne ugrožene vrste životinja, poput Crnih nosoroga. Čak su i mnoge egzotične životinje iz Beogradskog zoo-vrta, šezdesetih godina, pristigle iz Kenije, kao poklon prijateljskon narodu Jugoslavije. Inače, Srbija i Kenija imaju tradicionalno prijateljski odnos, koji datira od vremena sticanja kenijske nezavisnosti. Postoji Društvo srpsko-kenijskog prijateljstva, koje okuplja sve one Kenijce koji su za vreme SFRJ, studirali ili radili u Srbiji.,,Ono što sam ja relativno skoro saznala jeste to da su za vreme bombardovanja Jugoslavije, Kenijci koju su ovde studirali, organizovali u Najrobiju svakodnevne proteste podrške prijateljskom narodu Jugoslavije, koji ispašta zbog tuđih interesa”, —ponosno ističe Mimi.

Prema njenim saznanjima, u Srbiji trenutno živi oko dvadeset Kenijaca, oko polovina njih studira u Beogradu, a ostali su uveliko osnovali porodice, neki dobili i unuke. U unutrašnjosti, kaže, zna za još jednu Kenijku koja se, pre neliko godina, udala u Zaječaru.

Mirjam je svesna da je zbog svog egzotičnog izgleda, posebno zanimljiva ovdašnjim ljudima, ali naglašava da za pet godina, provedenih u Srbiji, nije imala nijednu neprijatnu situaciju, kao i da joj ,,popularnost” prija. Oprobala se i kao foto-model za modnu kuću ,,Elipsa”, za koju je radila kao šnajderka.

-Svi žele da me pitaju nešto, da se fotografišu sa mnom. U Najrobiju, nisam se ni po čemu razlikovala od ostalih žena, a ovde sam zbog svog afrikanskog porekla interesantna ljudima, što mi imponuje — priznaje ljupka Mirjam.

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.

Ostavi komentar