autor: Suzana Bogdanović

Koliko puta u životu ste pomislili kako bi se rado vratili u detinjstvo? Zauzeti svakodnevnicom, nekad kažemo da tavorimo dan za danom, noseći sve obaveze, svoje i tuđe, na leđima. Oni retki periodi odmora ne umanjuju obavezu, niti brige. U detinjstvu je nekako sve bivalo lakše. Svet odgovornosti je izgledao tako daleko, na svojim plećima su ga nosili odrasli, a naša jedina obaveza, kad kad i briga, bile su ocene. U slobodno vreme, a bilo ga je i previše, društvo su nam pravile igračke uz koje smo umeli da se “isključimo” i otputujemo ko zna gde, maštajući.


Iz godine koja je za nama ne nosimo baš neke lepe utiske. Virus koji hara svetom promenio je živote mnogih iz korena. Neki od njih su ostali bez posla, prepušteni sebi na snalaženje. U takvoj situaciji ljudi različito reaguju. Jedan od njih je Bojan Isailović koji živi u Borči. Period “mirovanja” ugostiteljskih poslova iskoristio je na vrlo interesantan način. Bojan je vrlo svestrana ličnost. Po zanimanju je elektrotehničar, ali se pre petnaest godina obreo u ugostiteljstvu, osamnaest godina se bavio karateom, stekao crni pojas i neko vreme radio kao trener, voli i stvara umetničku fotografiju, umetnički se izražava grafitima, odvajajući vreme za biciklizam, streličarstvo i u poslednje vreme, što je za ovu priču vrlo bitno, stolariju.  


“ Oduvek me je interesovalo da nešto seckam, stružem, sklapam i pravim i nikad mi nije bilo teško da nekome nešto uradim. Moj deda je ostavio malu radionicu sa dosta ručnog alata i nekoliko manjih električnih mašina. Ja sam to povremeno koristio za razne popravke ali najviše za radove od drveta, tako da je tu uvek bila neka daska, tabla šper ploče i slično.”  

Prednost je što ima radionicu, a njegov deda verovatno nije ni slutio da će unuk, u kome definitivno postoji umetnička crta, od radionice napraviti stolarsku maštaonicu.


“U novembru 2020 godine starija bratanica me je pitala da li mogu da joj popravim kućicu za lutke, koju je inače njoj i mlađoj ćerki od kartona napravio moj brat Goran. Ta kućica je bila sva oronula i na nekoliko mesta pocepana. Pogledao sam i odmah mi je pala ideja na pamet da im za Božić napravim pravu kućicu za lutke, na četiri sprata. Bacio sam se na posao, na brzinu isprojektovao u mojoj glavi i počeo sa pripremom.

To je sve trajalo skoro mesec dana kada sam kućicu konačno završio i poklonio im u obećanom roku. Uživanje tokom ovog rada je bilo neopisivo, za vreme pravljenja pomagala su mi moja dva sina, Milutin (11) i Jovan (10). Oni su seckali papir, bojili neke delove, lepili.”  

Što se lepote izrađenih kućica tiče, mislim da reči nisu potrebne. Mene su osvojile na prvi pogled, najviše zbog posvećenosti koja se vidi u svakom njihovom delu. U ovakvom ambijentu čini mi se da svaka lutka može da oživi. Takve reakcije su po Bojanovim rečima bile i kod njegovih najbližih, porodice i prijatelja.


“Vrlo brzo svi su primetili kućicu i počeli sa pitanjima, kako si ovo uradio, odakle ti ideja za ovo… Reakcije i interesovanje ljudi me je prilično iznenadilo. Pošto sam ostao bez posla zbog dobro poznate situacije u svetu, imao sam dosta vremena da se posvetim mom sledećem projektu, a samim tim i da pokušam da jednu naizgled običnu igru pretvorim u posao.” 

 Inače se u svetu kućice za lutke smatraju igračkom za decu, a hobijem za odrasle, kako za one koji ih izrađuju, tako i za kolekcionare. Mogu da izgledaju jednostavnije i to su one koje služe za igru, dok su veće kontrukcije izložene u muzejima i dostižu cenu čak nekoliko milliona dolara.


“Ovo je veoma kreativan ali naporan rad koji oduzima mnogo vremena. Potrebno je mnogo strpljenja, ideja i veštine da bi se jedna ovakva kućica napravila. Kod nas u
Srbiji ljudi ni ne znaju za ovo, a to je vrsta hobija koja u svetu postoji jako dugo. Veoma se ceni ovakav rad i mnogo je skup. Za mene najveći izazov je da ispoštujem rok, jer dešavaju se nepredvidive stvari. Najčešće je materijal u pitanju, a tu su kombinacije neograničene, i uvek sam u potrazi za novim materijalima kako bih uspeo da svaki put ostvarim drugačiju i bolju ideju.”  

Kućice koje Bojan Isailović pravi su u srazmeri 1:12 što odgovara manjim lutkama do 20 cm veličine i 1:6 koja je standard za Barbika lutke i sve one do 30 cm. Omiljena forma mu je 1:12 jer su stvari manje i ne zauzimaju toliko prostora, sve nekako izgleda kompaktnije i lepše za oko. Sa druge strane srazmera za Barbike mu nije toliko omiljena ali je mnogo traženija, jer deca i ljudi koji se bave kolekcionarstvom više imaju čuvene Barbi lutke.


“Jedna standardna kućica u 1:6 zahteva mnogo više prostora od isto tako standardne 1:12 na tri sprata. Kućice strogo radim od punije šper ploče, jer želim da budu čvrste i dugovečne. Takođe čvrste i kvalitetne materijale koristim za izradu nameštaja. Često upotrebljavam samolepljive tapete, ali isto tako zidove bojim kvalitetnim akrilnim bojama. Lajsne i letvice sam režem na debljinu koja meni odgovara, što mi daje dosta slobode da smišljam nove ideje.”  

Kada smo već kod ideja, kod ovako umetničkih duša one nikad ne manjkaju, čak nekad toliko naviru da ne znate šta biste pre. Bojan ih dobija iz stvarnog života. Kaže da ga mnogo interesuje uređenje enterijera, pravljenje nameštaja i uopšte konstruktivne stvari.

Inače se u svetu kućice za lutke smatraju igračkom za decu, a hobijem za odrasle, kako za one koji ih izrađuju, tako i za kolekcionare. Mogu da izgledaju jednostavnije i to su one koje služe za igru, dok su veće kontrukcije izložene u muzejima i dostižu cenu čak nekoliko milliona dolara.


“Ovo je veoma kreativan ali naporan rad koji oduzima mnogo vremena. Potrebno je mnogo strpljenja, ideja i veštine da bi se jedna ovakva kućica napravila. Kod nas u Srbiji ljudi ni ne znaju za ovo, a to je vrsta hobija koja u svetu postoji jako dugo. Veoma se ceni ovakav rad i mnogo je skup. Za mene najveći izazov je da ispoštujem rok, jer dešavaju se nepredvidive stvari. Najčešće je materijal u pitanju, a tu su kombinacije neograničene, i uvek sam u potrazi za novim materijalima kako bih uspeo da svaki put ostvarim drugačiju i bolju ideju.”


Kućice koje Bojan Isailović pravi su u srazmeri 1:12 što odgovara manjim lutkama do 20 cm veličine i 1:6 koja je standard za Barbika lutke i sve one do 30 cm. Omiljena forma mu je 1:12 jer su stvari manje i ne zauzimaju toliko prostora, sve nekako izgleda kompaktnije i lepše za oko. Sa druge strane srazmera za Barbike mu nije toliko omiljena ali je mnogo traženija, jer deca i ljudi koji se bave kolekcionarstvom više imaju čuvene Barbi lutke.


“Jedna standardna kućica u 1:6 zahteva mnogo više prostora od isto tako standardne 1:12 na tri sprata. Kućice strogo radim od punije šper ploče, jer želim da budu čvrste i dugovečne. Takođe čvrste i kvalitetne materijale koristim za izradu nameštaja. Često upotrebljavam samolepljive tapete, ali isto tako zidove bojim kvalitetnim akrilnim bojama. Lajsne i letvice sam režem na debljinu koja meni odgovara, što mi daje dosta slobode da smišljam nove ideje.”


Kada smo već kod ideja, kod ovako umetničkih duša one nikad ne manjkaju, čak nekad toliko naviru da ne znate šta biste pre. Bojan ih dobija iz stvarnog života. Kaže da ga mnogo interesuje uređenje enterijera, pravljenje nameštaja i uopšte konstruktivne stvari.


“Na mene je deda ostavio dubok trag, jer kad sam bio mali, uvek mi je pokazivao kako se neki alat koristi, i što je najvažnije da ga posle korišćenja vratim na mesto. Tu radionica koju je on imao, ja sam malo preuredio i dodao neke alate. Jako je mala i verovatno iz velike želje da postanem ozbiljan stolar, a nedovoljno prostora, dogodilo se ovo da sam počeo da pravim minijaturni nameštaj i našao mu svrhu. Mogu da kažem da me to stvarno ispunjava.”


U samom startu njegova radionica – maštaonica je dobila redovne pratioce, idejne tvorce, koji se bez problema late posla i učestvuju u izradi. Tu su pored njegove dece i deca njegovog brata, njih četvoro, te cela ova priča ima tendenciju da jednog dana naraste i postane porodični posao.


Za sada najbolji saradnik u ovom poslu je stariji sin Milutin, koji ima toliko istančan osećaj za stil da uvek nepogrešivo i skroz iskreno skrene pažnju ako nešto nije baš uklopljeno kako treba. Ostali su takođe povremeno aktivni u projektima. Još uvek nisu toliko vešti da naprave neki komad nameštaja, ali uspešno oboje neki deo, iseku karton ako za nešto treba i slično.


“Najveći motiv da ovo radim daju mi moja i bratova deca, jer oni se svaki put toliko oduševe kad vide nešto novo u kućici, a mene to najviše obraduje. Zato se trudim da svaka kućica bude drugačija i jedinstvena, da ima uvek neku novu ideju koja će raspaliti dečiju maštu.”


Projekat na kojem trenutno radi je osnovna škola. Naravno da su mu deca dala ideju. Najpre su se oduševili kada su čuli šta sledeće pravi, a odmah zatim su krenuli sa iznošenjem ideja.


“ Emilija se setila kancelarije za direktora, Jovan sale za fizičko, a Lazar, pošto je najmlađi školarac, učionice za prvake. Milutin, kao najstariji, zatražio je da se napravi kabinet za biologiju.”


Sem učešća u radu ovi mališani su i kumovali nazivu vesele radionice. Naime, hrčak, njihov kućni ljubimac, nestao je jednog dana iz kaveza. Dok su ga svi neumorno tražili, oglasila se Kalina: “ Evo ga čiko, tumara po kućici!” Tako je nastao naziv radionice Mali miš tumara, a njen ceo asortiman možete da nađete na istoimenoj instagram adresi, kao i na facebook stranici Kućice za lutke ručni rad.


Živimo u nimalo lakom vremenu. Valja naći svoj ventil, nešto što nas tera da maštamo i tako odagnamo probleme. Bojan Isailović je nesumnjivo našao put koji vodi u detinjstvo, okuplja čitavu porodicu, podstiče kreativnost, a jednog dana možda preraste u ozbiljan posao. Poznato je da najlakši posao na svetu ima onaj čovek koji ume da spoji lepo i korisno. Ja mu od sveg srca želim da tako nešto i ostvari.

 U samom startu njegova radionica – maštaonica je dobila redovne pratioce, idejne tvorce, koji se bez problema late posla i učestvuju u izradi. Tu su pored njegove dece i deca njegovog brata, njih četvoro, te cela ova priča ima tendenciju da jednog dana naraste i postane porodični posao.


Za sada najbolji saradnik u ovom poslu je stariji sin Milutin, koji ima toliko istančan osećaj za stil da uvek nepogrešivo i skroz iskreno skrene pažnju ako nešto nije baš uklopljeno kako treba. Ostali su takođe povremeno aktivni u projektima. Još uvek nisu toliko vešti da naprave neki komad nameštaja, ali uspešno oboje neki deo, iseku karton ako za nešto treba i slično. 

 “Najveći motiv da ovo radim daju mi moja i bratova deca, jer oni se svaki put toliko oduševe kad vide nešto novo u kućici, a mene to najviše obraduje. Zato se trudim da svaka kućica bude drugačija i jedinstvena, da ima uvek neku novu ideju koja će raspaliti dečiju maštu.”


Projekat na kojem trenutno radi je osnovna škola. Naravno da su mu deca dala ideju. Najpre su se oduševili kada su čuli šta sledeće pravi, a odmah zatim su krenuli sa iznošenjem ideja.  “ Emilija se setila kancelarije za direktora, Jovan sale za fizičko, a Lazar, pošto je najmlađi školarac, učionice za prvake. Milutin, kao najstariji, zatražio je da se napravi kabinet za biologiju.


Sem učešća u radu ovi mališani su i kumovali nazivu vesele radionice. Naime, hrčak, njihov kućni ljubimac, nestao je jednog dana iz kaveza. Dok su ga svi neumorno tražili, oglasila se Kalina: “ Evo ga čiko, tumara po kućici!” Tako je nastao naziv radionice Mali miš tumara, a njen ceo asortiman možete da nađete na istoimenoj instagram adresi, kao i na facebook stranici Kućice za lutke ručni rad.  Živimo u nimalo lakom vremenu. Valja naći svoj ventil, nešto što nas tera da maštamo i tako odagnamo probleme. Bojan Isailović je nesumnjivo našao put koji vodi u detinjstvo, okuplja čitavu porodicu, podstiče kreativnost, a jednog dana možda preraste u ozbiljan posao. Poznato je da najlakši posao na svetu ima onaj čovek koji ume da spoji lepo i korisno. Ja mu od sveg srca želim da tako nešto i ostvari.

Tekst:

Fotopisija – Suzana Bogdanović

FB stranica: https://www.facebook.com/Fotopisija

Fotografije: privatna arhiva

O autoru

zebrars