Nenad Bogdanović iz Jagodine je zdravstveni radnik čiji je hobi duborez, umetnost za koju kažu da je jedna od najstarijih na svetu

Bez obzira što vidim da sam na dobrom putu, još uvek ne mogu da verujem da ono što zamislim, uspevam rukama i dletom da prenesem na drvo. Kada neko zmaju popravlja zube, a vitezu šlem, šta biste prvo pomislili – da igra neku kompjutersku igricu, da je slikar, pisac…

Nenad Bogdanović je sve to – majstor igre, jer oživljava likove iz svoje mašte, slikar, jer ih verno oslikava i pisac, koji umesto reči koristi dleto. Tako nastaju fantastične priče sa srednjevekovnim motivima, ispričane u drvetu.

Nenadov hobi je duborez, umetnost za koju kažu da je jedna od najstarijih na svetu. Svojim Jagodincima je, istina, poznatiji po tome što im vadi i ispituje krv, jer je zaposlen na Odeljenju za transfuziju pri Opštoj bolnici u Jagodini, a o svom umetničkom radu malo priča.

Sasvim slučajno sam pre tri godine počeo da radim duborez. Nekoliko godina unazad osećao sam potrebu da se kreativno izrazim, da se iskažem u nekoj vrsti umetnosti, ali kako je moja profesija nešto potpuno drugačije, zanemarivao sam taj svoj unutrašnji osećaj. A onda odjednom, iz čista mira sam uzeo da u drvetu napravim neku lokomotivu za jednog prijatelja, i to me privuklo, taj dodir drveta, preoblikovanje nekog parčeta… Inače su me oduvek privlačile rezbarije, voleo sam da gledam tuđe radove, divio sam se tome – kaže Nenad.

Ta lokomotiva, naizgled potpuno beznačajan rad, povukla je vagone ideja, a ujedno i osokolila Nenada da nastavi da radi, da kupi neophodan alat, koji je, uzgred, kod rezbarenja veoma značajan, da počne da istražuje razne vrste drveta, kako bi našao najpogodnije i da iz dana u dan sve više ulazi u tajne zanata.

– S obzirom na to da sam samouk, bez ikakvog podučavanja od strane interneta ili specijalizovanih stranica, u pojedinim trenucima nije bilo lako savladati veštinu duborezačkog rada, naročito za neke detalje, kao što su oko, nos, zubi i slično. Bez obzira što vidim da sam na dobrom putu, još uvek ne mogu da verujem da ono što zamislim, uspevam rukama i dletom da prenesem na drvo. Što se odabira drveta tiče, ne oslanjam se na to da li je drvo mekše ili tvrđe. Bitnije mi je kako se „ponaša“ u toku rada. Lično mi odgovaraju tvrđe vrste drveta, kao što su hrast i orah. Nije lako doći do dobrog materijala za duborez, jer osim vrste drveta i vlažnosti istog, bitno je obratiti pažnju i na prirodnu boju i raspored godova – odaje Nenad tajne zanata.

Materijal, kako kaže, najčešće nabavlja u strugarama, ali dešava se i da ga dobije na poklon od ljudi koji prate njegov rad.

Svoje rukodelje, pa i sam postupak „rađanja“ dela kači na instagram (stranica geppettoholz) i fejsbuk (https://www.facebook.com/Geppetto-Holz-wood-art-umetnost-u-drvetu).

Njegovi pratioci su uglavnom ljudi koji vole duborez, ali i ljubitelji istorije i mitova, jer su Nenadovi radovi inspirisani legendama, mitovima i srednjevekovnom istorijom, oblastima koje su ga privlačile još od detinjstva.

Interesantno, ali i kada radim po narudžbini uglavnom budu slični motivi, verovatno mi se javljaju ljudi sličnih interesovanja. Rad po narudžbini je inače, najteži, jer mora istovremeno da se zadovolji ideja onog ko je naručio, kao i da se ispoštuje umetnička sloboda. Svakako, to je ujedno i svojevrsni izazov, tako da rado prihvatam takvu saradnju. Nevolja je što mi zbog svakodnevnih obaveza ne preostaje mnogo vremena za duborez. Ipak, vođen željom da rad što pre završim, grabim svaki slobodni trenutak. Otežavajuća okolnost je i što je meni ovo hobi, nemam radionicu i neke specijalne uslove za rad, pa, na primer, moram da vodim računa o kućnom redu jer živim u stanu –

Kako izgleda živeti u stanu koji je pretvoren u „tvrđavu“ iz koje „izlaze“ srednjevekovne kapije, štitovi, zmajevi i sekire, verovatno najbolje zna supruga Suzana, takođe zdravstveni radnik u Opštoj bolnici i njihovi sinovi, Vojin i Vasilije. Osim što je taj prostor radionica u kojoj Nenad radi, to je i galerija u kojoj skladišti radove.


Bez podrške porodice, žene i sinova, ničega ne bi bilo. Od samog početka mi je supruga bila glavni podstrekač, razumela je moju potrebu, bodrila me, pratila moj rad, a i sada je glavni kritičar. Oboje smo umetnici u duši, pa je lakše. Ona piše i bavi se fotografijom, tako da je ovaj naš životni prostor dupleks – atelje –sa smeškom završava svoju priču Nenad Bogdanović.

Autor: Olivera Radaković

Fotografije: Suzana Bogdanović

O autoru

zebrars