Marko Smiljanić, fotograf iz Beograda, već nekoliko godina živi svoj dečački san, a ispred objektiva njegovog fotoaparata, obnažene su pozirale najlepše Ruskinje današnjice i poznati modeli širom sveta. Sa svojih 25 godina, sarađivao je sa velikim kompanijama sa svih meridijana, među kojima su se našli i ,,Opel”, ,,Helwett Packard”, ,,LISCA” i ,,KILL STAR”.
Naime, posao ovog mladića je da putuje po svetu, upoznaje različite kulture i običaje i fotografiše najlepše žene lokaliteta koje obilazi. Zvuči savršeno, zar ne? Ipak, Marko je portetnoj fotografiji u Srbiji, doneo i određene novine, poput alternativnih (gotik i metal) elemenata, uokvirenih dozom erotike, što je kod domaćih tradionalista izazvalo burne reakcije.
Kao dete pravnika, sve predispozicije su bile da će ovaj buntovni mladić sa Petlovog Brda, krenuti očevim stopama i nakon Filološke gimanzije završiti Pravni fakultet. Međutim, sudbina je umešala prste i nakon treće godine Pravnog fakulteta, Marko odlučuje da svoj hobi iz detinjstva pretvori u životni poziv i kako sam kaže, igra na ,,sve ili ništa”, što se u njegovom slučaju, pokazalo kao najbolja opcija.
-Želja mi je bila da spojim svoje dve najveće ljubavi, portretnu fotogafiju i putovanja i od toga da zarađujem novac. Uz veliku sreću uspeo sam u tome. Bio sam poprilično siguran da ću se po završetku studija, kao i moj otac, opredeliti za advokaturu. Međutim u trećoj godini, shvatio sam da sam, ipak, predodređen za nešto drugo i na iznaneđenje mnogih, odlučio da sledim svoje snove. Roditelji se nisu složili sa tom idejom, jer su smatrali da fotografija treba da bude i ostane hobi, budući da su verovali da u tom svetu nema novca. U tom periodu sam se našao na najvećoj životnoj ,,klackalici”, u smislu ili ću se opredeliti za fotografiju i reskirati sve imam ili ću se opredeliti za neki ,,normalan” posao, sa radnim vremenom od 9 do 17 časova. Sudbina je htela da baš tada upoznam svoju sadašnju devojku, Ruskinju, Elenu, koja je još tada, od fantasy fotografije napravila ozbiljan posao. Ona mi je otvorila vidike, u smislu da se od fotografije zaista može lepo živeti i putovati, ukoliko se prošire vidici i poslu priđe na drugačiji, nekonvencionalan, ali u isto vreme i ozbiljan način- svoju životnu priču započinje Marko.
Ljubav prema metal muzici, prenosio je i na svoje fotofrafije, a smeli ,,mračni” portreti protkani sofisticiranom erotikom, postali su prepoznatljiv zaštitni znak ovog dugokosog Beograđanina, koji je od samog starta odbijao da se prilagodi komericijalnom, ,,ulickanom” svetu fotografije, jer kako kaže – onda bi sve ono za šta se zalagao izgubilo suštinu.
-Kao neko kome je metal muzika obeležila način odrastanja, ali i život uopšte, smatram da je sasvim prirodno što nisam želeo da se uklopim u određene komercijalne kalupe, koji se konstantno propagiraju. Želeo sam da se moja fotografija dopadne što većem broju ljudi, ali da sačuvam lični element, odnosno, da ne izgubim sebe i taj mali, ,vajb” koji želim fotografijom da pošaljem – objašnjava Marko.
Ruska škola portretne fotografije koja potencira sofisticianu erotičnost, oduvek ga je, kaže, privlačila, pa zato ne čudi činjenica da se prvo ,,probio” na zahtevnom ruskom tržištu, a odluku da spoji putovanja i lepe devojke, doneo je na priputovanju kroz Tajland.
-Prva zemlja koju sam otkrio je Rusija, jer nudi neverovatne mogućnosti, o kojima sam ranije mogao samo da maštam. Moskva je grad sa 12 miliona stanovnika i 250 savršeno opremljenih studija, u kojima nastaju neverovatne fotografije. Dobiti posao tamo za jednog dečkića iz Srbije, koji ne zna ni jezik, niti ima adekvatan portfolio da ponudi, za mene je predstavljalo ostvarenje svih snova . I pre nego što sam upoznao svoju sadašnju devojku, ruske devojke sam zamišljao kao ideal lepote. Nasuprot hladnoj Rusiji, egzotični Tajland je promenio moju percepciju fotografije, jer sam tokom boravka na Tajlandu, došao na ideju da definitivno ,,spakujem” fotografije i putovanja u nerazdvojnu celinu –otkriva ovaj fotograf.
Kao neko ko je sarađivao sa najlepšim Moskovljankama, oko kojih se ,,otimaju” najveći brendovi današnjice, smatra da takve modele uglavnom prate predrasude da su nadmene i ,,prazne”, a da je istina često potpuno drugačija. To da velike brojke na Instagram profilima ne znače puno, i da ih ne treba uzeti za merilo, iskusio je radeći u Srbiji, gde je neretko imao dosta lošija iskustva fotografišući devojke kojima su upravo te brojke, zarađene preko fotošopiranih fotografija ,,udarile u glavu”.
–Modele koji imaju i po nekoliko miliona pratilaca na društvenim mrežama, prati glas da su pune sebe, a upravo najlepšu saradnju imam sa tim devojkama kod kojih sam mislio da neće ,,proći” nijedan moj predlog i da će biti poprilično hladne prema idejama jednog malog fotografa iz Srbije. Pored fotografije sa mnogima sam postao i prijatelj, nevezano za posao, družimo se kada nas put nanese na istu stranu. Suprotno tome, imam utisak da su u Srbiji stvari nešto drugačije. S obzirom da smo mala zemlja, vodeći se istim tim brojkama, mnoge devojke podržane hiljadama ljudi na društvenim mrežama koje im ,,pumpaju” egoizam, stvorile su taj neki stav dive, iako sem brojki i fotošopiranih slika – na setu zaista nemaju šta da ponude, ukoliko do naše saradnje uopšte i dođe. Uglavnom se iz prvih nekoliko reči da zaključiti sve-pojašnjava Marko.
Ovdašnji sistem vrednosti smatra kontradiktornim i zbunjujućim, jer su mediji puni golotinje, vulgarnosti, ali i ,,najjeftinijih” sadržaja za široke narodne mase, dok sa druge strane, sve što na bilo koji način odudara od kalupa, okarakterisano kao smelo, kontraverzno i provokativno biva kritikovano, sve dok ne uđe na velika vrata preko tabloida.
-Interesantno je to koliko je ono što se kritikuje , zapravo apsolutno prihvaćeno ukoliko ga servira popularna emisija ili žuta štampa. Znam dosta fotografa u Srbiji, koji imaju fantastične mogućnosti, ali ne smeju da eksperimentišu, jer im sredina to ne dozvoljava. Naši fotografi u svetu postižu neverovatne uspehe i vrlo cu cenjeni. Čini mi se da se situacija poslednjih godina malo popravlja, ali i dalje dosta ,,kaskamo” čak i za dobrim delom zemalja u okruženju. Sa druge strane, ono što me boli jeste pojava velikog broja fotografa, koji erotsku fotografiju vide kao način da dođu do devojaka i golog tela, ili kao alat za lečenje svojih frustracija, što i modelima, i posmatračima kvari percepciju onoga šta fotografija treba da predstavlja, jer iako ne mora nužno da bude visoka umetnost, trba da sadrži dozu uzvišenosti i lepote, koja se razlikuje od svakodnevnog treša koji nas okružuje- tvrdi fotograf.
Kroz šalu kaže da mu je pošlo za rukom da spoji ne samo putovanja i portrete , već i gotiku i erotiku, s obzirom da već godinama radi i kao oficijalni fotograf kontraverznih i često osuđivanih gotik festivala širom sveta, za koje navodi da su ,,reliksir” slobode, koji se ne može iskusiti ni na jednom drugom mestu u svetu.
–Posebno se radujem najvećem Gotik festivalu u Lajpcigu (Wave Gotik Treffen), koji pokrivam svake godine. Tada meštani odlaze iz grada i svoje kuće iznajmljuju turistima za potrebe festivala. Tokom pet dana grad svima dozvoljava da se izraze bez straha i moralnih stega, što uopšte ne znači da je to nešto nužno nemoralno. Naprotiv, u grupi koja posećuje ovaj festival, postoje i oni koji se oblače u viktorijanskom stilu, zakopčani od glave do pete. Ljudi smatraju da je na ovakvim festivalima sve seksualizovano, a zapravo je u pitanju želja da se biva drugačiji. Sve možda najviše podseća na Karneval u Riu, presvučen u crno– dodaje Marko.
–Kod nas manjka ove vrste svesti, jer što je manja sredina, to je veći broj onih koji će okrenuti glavu za svakim ko se tako ,,udesi”, neretko dobacujći kakvu psovku, ili generalno negodujući. Upravo suprotna svest, kultura i mesta kao Gotik Treffen uticala su na umetnost koja me inspiriše i na fotografije koje stvaram. Kada radim ne obazirem se na to što živim u poprilično konzervativnoj sredini. Strah da mi tetka nešto ne zameri, ostavio sam po strani kroz osmeh dodaje Marko.
Osim što važi za jednog od najautentičnijih fotografa sa ovih prostora, na najvećim platformama za retuširanje fotografija, ima fantastične ocene, što mu omogućava pregršt novih klijenata, a odnedavno drži i online pojedinačne časove retuširanja, čija se cena kreće od 40 do 150 evra od zavisnosti od trajanja predavanja.
-Retuširaanje se danas uglavnom obavlja preko interneta, tako što kompanije iz bogatih zemalja umesto da ponude poslove fotografima iz svoje zemlje, na raznim platformama ,,kače” radove i zahteve, dostupne i fotografima iz zemalja u kojima je rad manje plaćen, a na taj način budu zadovoljne obe strane, jer ako pođem od sebe, to je znatno veći novac, od onoga koji bi mi ponudio prosečan srpski poslodavac. Profesionalni svet retuširanja se poprilično razlikuje od ,,gumiranog” instagram izgleda i filtera, koji se danas propagiraju. Ljudi jesu ili nisu svesni da su sve lepotice sa bilborda prošle kroz čitav proces foto obrade, čak i kada fotografija izgleda potpuno prirodno. Upravo to je i poenta kvalitetnog retača kod koga se ne vidi da je išta ,,popravljano”, već se ,,prodaje” priča realnog izgleda. Ljudi me često pitaju da li su moji modeli ,,stvarni”, i apsolutno stojim iza toga da jesu! Promena ličnog opisa je itekako moguća kroz retuširanje, ali to nije nije poenta.
Retač treba da služi kao pomoćno sredstvo za uklonjanje siitnih nesavršenosti, poput podočnjaka, bubuljica ili lošeg svetla, svih onih sitnica koje normalno ne bismo primetili, već jedino ukoliko u fotografiju gledamo duže, kada nam se sve te sitne nesavršenosti otkriju- objašnjava naš sagovornik.
rbt
Priča Marka Smiljanića je dokaz da su želja i istrajnost, prvi koraci ka ostvarenju snova, ali i da biti različit sa sobom nosi i pregršt pozitivnih strana i beneficija, koje mu sigurno ne bi pošle za rukom da je na svet gledao tuđim očima.
Markov rad mozete pratiti na Instagram profilu mark_smilyanic.
Ostavi komentar