S obzirom da je odrastao u selu Lisine nadomak Kopaonika, a u školu dolazio na skijama, sasvim je logično što je skijanje bilo i njegova ,,prva ljubav”. Kao golobradi mladić, davne 1970. godine počinje profesionalno da se takmiči, a izvanredni profesionalni uspesi samo su se nizali. No, nakon što je pet puta lomio levo rame, na veliku žalost mnogih zaljubljenika u ovaj sport, Gojko profesionalnu karijeru završava 1981.godine.
Kao profesionalni skijaš, imao je veliku želju da se dokaže, jer je u startu bio svestan da kao ,,obično” dete sa sela, mora da se trudi i trenira mnogo više od onih koji su poticali iz imućnih porodica.
-U to vreme, na Kopaonik su dolazili samo ekstremno bogati. Svi takmičari su bili iz dobrostojećih porodica i iz velikih gradova, osim mene. Bio sam pravo, nesnađeno dete sa sela. Ali, odmah sam znao da ukoliko želim da opstanem, moram da budem bar 10 puta bolji od drugih. Moju želju i zalaganje je, na svu sreću, prepoznala SOFKA, koja mi je finansirala opremu na čemu sam joj bio neizmerno zahvalan- svoju životnu priču započinje Gojko.
Spletom čudnih životnih okolnosti, četiri godine kasnije, na poziv profesora Milivoja Simića- Belog, vraća se na Kopaonik, i zajedno sa još dva instruktora osnivaju čuvenu školu skijanja ,,Beli”. Ovaj period, kaže, bio je i zlatno doba Kopaonika, ali i svih onih koji su tada imali tu čast da budu deo ove planine.
Tokom instruktorske karijere, na desetine hiljada gostiju Srebrne planine, Gojko je naučio skijanju, a njegovi polaznici bile su i mnoge “zvezde” bi se Jugoslavije, uključujući i fudbalsku legendu Dejana Stankovića.
–To je bilo jedno divno vreme, nešto što se pamti zauvek. Svi smo bili strastveni zaljubljenici u skijanje, da časove, uglavnom, nismo ni naplaćivali. Pola Raške sam naučio da skija, a nikada dinar nisam uzeo. Danas je to sve drugačije, izražena je neka ,,tržišna konkurencija” kod mladih instruktora, što mi je veoma krivo. Moderni pristup instruktora je potpuno drugačiji nego što je to bio slučaj u moje vreme. Većina sadašnjih instruktora na žicu pušta nespremne polaznike. Tada, bez tri dana na poligonu, o žici se nije ni razmišljalo – objašnjava naš sagovornik.
Nekada se na Kopaonik dolazilo iz ljubavi prema planini, a danas je mnogih koji, kako kaže, na ovu planinu dolaze iz pogrešnih razloga. I pored malih smeštajnih kapaciteta, Kopaonik je u ,,srećno vreme”, naširoko bio poznat po dobrom provodu i pozitivnoj energiji.
–Tek početkom 2000-tih godina, počinje da se menja struktura ljudi koji dolaze ovamo. Do tada, svako ko je jednom došao, dolazio je svake godine, bez obzira što je, recimo, sve do 1983. godine postojala samo jedna žica. Ljudi su voleli ovu planinu zbog njene ,,duše”. Bila su to srećna vremena. Postojala je samo jedna diskoteka na samoj žičari, koja je radila do sitnih sati, sve do otvaranja žičare. Od smeštaja radili su samo ,,Vila nad sunačanom dolinom”, ,,Olga Dedijer”, ,,Vojni dom”, ,,Jugobanka”,, Hotel Rtanj” i ,,Mašinac”, svi približno istog cenovnog ranga. U hotelima i Skijalištu, zapošljavali su se ljudi iz ovog kraja, što danas nije slučaj. Sećam se, samo iz Raške, svakog jutra, kretalo je pet autobusa put Kopaonika –priseća se Gojko.
Iako je, kaže, svestan da svako vreme nosi svoje draži, kao pripadnik ,,stare garde” Kopaonik želi da pamti iz perioda kada su snežni nanosi bili visoki preko dva metra i bez veštačkog osnežavanja, a Srebrna planina predstavljala raj za istinske ljubitelje planine i čistog vazduha.
–Najmanje što želim je to da se Kopaonik pretvori u grad. Često u šali kažem da je poslednjih nekoliko godina postao drugi najveći sajam automobila u zemlji. Ipak, verujem da su i dalje pravi ljubitelji planine brojniji i da će neko, na pravi način, prepoznati njegov potencijal, izvanredne prirodne lepote i ,,dušu” koja se i dalje ne da. Upravo ta ,,duša” je i razlog zašto sam se zaljubio u ovu planinu za sva vremena- –naglašava Gojko.
