Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. godine, u 15:05h, u Kliničkom centru u Ljubljani, tri dana pred svoj 88. rođendan. Na sahrani je prisustvovalo preko 700.000 ljudi, te se ova ova sahrana smatra najvećom u istoriji nekog državnika u novijoj istoriji. Prema podacima Evrovizije, sahrana Broza je drugi najgledaniji događaj u 20. veku odmah nakon sletanja Misije ,,Apolo 11“ na Mesec, 1969. godine.

Prema zvančnim podacima Muzeja Jugoslavije, sahrani je prisustvovalo je 209 državnika iz 127 zemalja i istaknutih ličnosti iz celog sveta, među kojima su i Indira Gandi, Margaret Tačer, Leonid Brežnjev,  četiri kralja, šest prinčeva, 31 predsednik, 22 premijera i 47 ministara spoljnih poslova. Sahranu je direktno je prenosila Jugoslovenska radio televizija i televizije u još 16 zemalja sveta, a snimci ili delovi snimka su emitovani doslovno na čitavoj planeti.

Spremanje sahrane u tajnosti

Tito je u januaru primljen u bolnicu zbog problema sa cirkulacijom, a pre smrti mu je amputirana noga, na šta nije hteo da pristane dok god je bio svestan. Već od sredine februara, bio je u veštačkoj komi, a smatra se da se najviše rukovodstvo države, već tada, u tajnosti, bez njegovog znanja, počelo da se sprema na neizbežno.

Doktor Predrag Lazarević, jedan od članova lekarskog konzilijuma koji je doneo odluku da se Broz isključi sa aparata, za zagrebački ,,Jutarnji list“ otkrio je dugo skrivane detalje od očiju javnosti:

-Tito se lagano gasio. Respirator je normalno radio, ali su se na EKG-u zapažale promene koje su ukazivale na skori kraj. Konačno, u 15.05 sati EKG je pokazao ravnu liniju — znak da je srce prestalo kucati. U punoj tišini proveli smo pokraj kreveta još 15-ak minuta, a onda sam pogledao profesora Bogdana Brecelja pokazujući mu aparate koji su i dalje zvučnim signalima pokazivali da rade, na što je on klimnuo glavom. Bio je to znak da ih isključim. Isključio sam respirator, EKG monitor, pejsmejker i elektronsku pumpu za ubrizgavanje lekova u venu. Potom smo napustili sobu i pošli da sastavimo završni izveštaj o predsednikovom lečenju i smrti.

,,Umro je drug Tito“

Nešto pre 19 časova prekinut je radijski i televizijski program i  počelo emitovanje ozbiljne muzike, nakon čega se ,,uživo“ obratio čuveni spiker Televizije Beograd, Miodrag Zdravković, smirenim i dostojasrvenim tonom, izgovorio je reči, koje su promenile istoriju i naslutile krah jedne epohe.

-Umro je drug Tito. To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije — radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

– Jedna od najupečatljivijih scena na vesti o smrti predsednika Republike dogodila se  stadionu “Poljud” u Splitu.  U momentu kada je saopštena ,,najtužnija vest za sve narode i narodnosti” igrala se utakmica Hajduk – Crvena Zvezda. Dva minuta pre kraja prvog poluvremena sudiji je javljeno da prekine utakmicu i predsednik klub, ,Hajduk, izašao je na teren i saopštio  gledaocima vest o smrti predsednika. Igrači, sudije, ddelegati i 50.000 gledalaca – ostali su u šoku, a onda se stadionom prolomila pjesma “Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“, nakon čega su se u tišini otišli kućama. U Jugoslaciji je proglašena sedmodnevna žalost.

Odluka da bude sahranjen u Kući cveća

Veruje se da se najviše rukovodstvo, bez Titovog znanja, nekoliko godina pre smrti spremalo za ono neizbežno-njegov večni ispraćaj. Postojali su predlozi da bude sahranjen u rodnom Kumrovecu ili simbolično, u Dolini heroja na Sutjesci, a neki su čak hteli da ga balsamuju kao Lelnjina, ali je Tito, saznavši, sve presekao i izrazio želju da bude sahranjen u zimskoj bašti svoje rezidencije u Užičkoj ulici u Beogradu.

Prema navodima iz knjige ,,Poslednji Titovi dani“, Iako su planovu za sahranu napravljeni znatno  pre same smrti, na početak  realizacije sahrane čekalo se sve do zvaničnog  objavljivanja smrti, pa je tako grobnica u Kući cveća dovršena svega nekoliko sati pre početka sahrane.     

Štafeta i putovanje kovčega Plavim vozom

Prema navodima iz knjige ,,Titova poslednja bitka“, autora Stana Ivanca i Radoslava Mirosavljeva, Štafeta mladosti, koja je svoj put po Jugoslaviji započela 23. marta 1980. godine sa Trga slobode u Novom Sadu, početkom maja se kretala Gorskim kotarom i Kordunom, a nakon objave Titove smrti, odlučeno  je da da Štafeta prekine svoj dalji put i da se u Zagrebu priključi Plavom vozu, kojim će Titovi posmrtni ostaci biti preneti iz Ljubljane u Beograd.

Uz Štafetu su se tokom čitave noći smenjivale počasne straže, a ujutru 5. maja, nakon kraćeg komemorativnog skupa, odneta je u Zagreb, gde je uz smenu počasnih straža, ostala sve do polaska Plavog voza za Beograd.

Od Ljubljane, preko Zagreba do Beograda

Nakon završene obdukcije, oficiri garde, kovčeg sa posmrtnim ostacima Broza, izneli su iz Kliničkog centra u Ljubljani i preneli u zgradu Skupštine Savezne Repblike Slovenije. Veliki broj građana iz svih delova najsevernije jugoslovrenske republike, uprkos lošem vremenu, došao da oda poslednju počast predsedniku.

 Za to vreme, u Skupštini su se smenjivale počasne straže pored kovčega, a poslednju su održali članovi porodice Broz, posle čega su pripadnici garde izneli  kovčeg ispred Skupštine. Nakon horskog izvođenja numere ,,Pesma Titu“, pogrebno vozilo sa kovčegom je krenulo ka žezničkoj stanici, gde se već nalazila nepregledna masa naroda.

Nakon što je Plavi voz sa posmrtnim ostacima, stigao u Zagreb, ofciri garde su izneli kovčeg,  Vojni orkestar JNA je svirao numeru ,,Slava herojima“, a kovčeg je postavljen na odar Zagrebačkog kolodvora, čija je kompletna fasada bila obmotana crvenim somotom i velikom fotografijom pokojnog predsednika.

Kao i u Ljubljani, nepregledna masa naroda iz svh delova Hrvatske, došla je da oda poslednju počast Brozu. Nakon oproštajnog govora, kovčeg je prenet ka Plavom vozu, koji je ispraćen uz zvuk fabričkih sirena, nakon što je krenuo put Beograda, uz usputna stajanja kako bi i građani iz manjih mesta odali poslednju počast Titu.

Pogrebna povorka duga četiri kilometra

Nakon putovanja dugog više od 550 kilometra, Plavi voz je konačno pristigao na  Glavnu železnčku stanicu u Beogradu, gde su ga dočekali najviši predstavnici Federacije i članovi porodice. Pripadnici JNA postavili su kovčeg na odar ispred zgrade Glavne železničke stanice, preko puta kog se na Trgu bratstva i jedinstva (današnjem Savskom trgu), prema podacima Muzeja Jugoslavije, okupilo više od 150.000 građana iz svih delova Srbije, koji su formirali pogrebnu povorku dugu četiri kilometra.

Pogrebna povorka stigla je do zgrade Skupštine SFRJ, a kovčeg sa posmrtnim ostacima prikreven je jugoslovenskom zastavom i izložen u centralnom holu. U sledeća dva dana, holom su prošle delegacije sa sviih meridijana kako bi položile vence i izjavile saučešće.

U nizu delegacija stajali su zajedno ljudi koji pripadaju različitim strankama i koji iza sebe imaju godine teških međusobnih sukoba. Bio je to nezapamćen slučaj u hladnoratovskoj istoriji sveta. U pogrebnoj povorci, rame uz rame, šetali su zapadni političari i socijalističke vođe, kraljevi i komunisti, predsednici i opozicionari…  

Beograd kao centar sveta

U Beogradu su tog dana došli Kurt Valdhajm, genaralni sekretar OUN-a, Leonid Brežnjev, predsednik Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR, Volter Mondejl, potpredsednik SAD, kao i Lilijan Karter, predsednikova majka. Veliku Britaniju su predstavljali princ Filip, suprug kraljice Elizabete II i predsednica vlade Margaret Tačer.  Sadam Husein predstavljao je Irak, a Indira Gandi Indiju. Došli su Čaušesku, Hafez al-Asad, Hosni Mubarak, Muamer el Gadafi i Kim Il-sung, kao i četvoročlana delegacija Istočne Nemačke na čelu sa Erihom Honekerom.

Interesantna je i činjenica da je najveću delegaciju na sahranu poslala Zapadna Nemačka. Osim što je bila najbrojnija, u Beogradu 8. maja 1980. faktički se nalazio celokupni državni vrh te zemlje – kancelar Helmut Šmit, predsednik Karl Karstens i ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer. Teoretičari zavere i danas veruju da je razlog tome bio taj što je Tito bio – “njihov čovek” i špijun.

Na sahrani je prisustvovala i četvoročlana kineska delegacija predvođena premijerom Huom Guofengom, kao i italijanski predsednik Pertini,  francuski premijer Bar, japanski premijer Masajoši Ohira, kao i turski premijer Sulejman Demirel sa svojim ministrom spoljnih poslova.

17 miliona ljudi posetilo Titov grob

Zbog svih njih, još stotine hiljada bezimenih Jugoslovena, kao i činjenice da su direktan prenos sahrane preuzele televizijske stanice iz više od 40 zemalja ovaj događaj su odredile kao zvanično najposećeniju sahranu nekog državnika u novijoj istoriji. Uz zvuke Internacionale, kovčeg sa telom Josipa Broza je u 15:00h unet u Kuću cveća.

Bio je to kraj jedne velike ere, doba koga se još uvek sećaju svi oni koji na godišnjicu Titove smrti posećuju njegov grob.

Statistika kaže da ih je za sve ove godine bilo preko 17 miliona, a naveći procenat čine građani bivših jugoslovenskih zemalja.

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.

Ostavi komentar