Pripadnici kontraverznog plemena sa Jugoistoka Afrike vekovima intrigiraju naučnike širom sveta, žive blizu 100 godina, bore se sa lavom i veruju da na ovom svetu samo najotporniji primerci imaju pravo na produžetak gena.

Poreklom sa Kilimandžara, kontraverzno nomadsko pleme Masai danas broji oko 900.000 pripadnika i nastanjuje delove Tanzanije i Kenije. Ova etnička grupa oduvek je bila predmet interesovanja naučnika, a posebno jer u potpunosti odoleva savremenoj civilizaciji i iz medicinski i dalje neobjašnjenih razloga, ne oboleva od bolesti savremenog društva.


Naime, Masai narod veruje da za svaki zdravstveni problem postoji lek u prirodi. Pripadnici ovog plemena ne idu kod doktora, a prosečan životni vek iznosi preko 90 goodina! Smatra se i da su mnogi savremeni lekovi dobijeni posmatrajući pripadnike ovog narpoda, dok tragaju za lekovim travkama.


Njihova domovina Tanzanija naširoko je poznata po velikoj stopi siromaštva, gladi i krajnje nehigijenskim uslovima za život. Smatra se da je preko 30 procenata stanovništva HIV-pozitivno, a bolesti poput malarične groznice i ebole nisu iskorenjene. Prosečan životni vek lokalnog stanovništva iznosi svega 35 godina, a velika je stopa smrtnosti novorođenčadi i dece do sedme gpdine života. Sa druge strane, sve ove bolesti velikim delom, zaobišle supripadnike Masai plemena, koji se u potrazi za slobodnim pašnjacima za ispašu goveda, sve više približavaju lokalnom Svahili stanovništvu.


Zanimljivo je i to da Masaiji tokom čitavog svog života koriste samo tri namirnice u ishrani- meso vlastitih goveda, svežu životinjsku krv i kravlje mleko razblaženo sa vodom. Voće, povrće, žitarice i sve ostale namirnice, u potpunosti odbacuju, jer između ostalog, veruju da je zapadni svet tu hranu učinio opasnom i kancerogenom, jer ubija, polako, ali sugurno.


Kada sam na svom proputovanju kroz Tanzaniju, Masai mladića Zaju, konobara u restoranu, u kom se služi pretežno evropska hrana, pitala da li je moguće da nikada nije bio u iskušenju da proba jabuku, čokoladu ili popije sok, odgovorio mi je:
-Moguće je. Jednostavno, ne prija mi. Već petu godinu, služim goste tri puta dnevno tom hranom, ali me nikada nije ,,vuklo” da je probam. Mi smo poznati po tome da, poput životinja, imamo izažen ,,njuh” , i kao što možemo da nanjušimo lava u blizini, umemo i da osetimo šta telu prija, a šta je skriveni otvor. Verovatno smo zato i ovako otporni i zdravi-kroz smeh otktriva Zaja, koji je sa Kilimandžara, trbuhom za kruhom došao na turistučko ostvo Zanzibar, ne bi li skupio novac da kupi deset goveda, jer je, kako kaže, to jedini način da se oženi, s obzirom da u Masai svetu, jedna žena ,,vredi” koliko i deset krava, koje predstavljaju simbol moći i bogatstva.


Inače, Masai žene nisam srela. One su, uglavnom, u unutrašnjosti zemlje, skrivene u Masai selima, daleko od civilizacije. Iako po veroispovesti katolici, Masai muškarci mogu da imaju do deset žena, a po starom verovanju, da bi muškarac stekao pravo na produžetak svojih gena, prethodno mora da se iz borbe sa lavom ,,prsa u prsa”, u selo vrati kao pobednik sa zubom lava, (kao dokazom borbe), nakon čega poglavica sela objavljuje slavlje. Nakon ovog čina, mladić dobija prestižnu titulu ,,Masai ratnka” i stiče pravo na potomstvo.


Ovaj običaj se na sreću, kako životinje, tako i mnogih mladića, u većini Masai sela, već decenijama ne upražnjava. Kada sam Zaju pitala da mi objasni razlog te okrutne borbe za obe strane, odgovorio mi je da je u pitanju potreba predaka da se reprodukuju samo najsposobniji Masai primerci, kako bi genetski materijal bio što kvalitetniji.


Ono što još karakteriše ovo nebično pleme je osećaj zajedništva i lojalnost grupi, koji se uče od malih nogu. Pripadnici ovog plemena veruju da je svaki čovek rođen dobar, a da je dužnost zajednice da ga ,,vrati” na prvi put, ukoliko krene pogrešnim. Kada Masai uradi nešto sto nije dobro, što bi na bilo koji način povredilo ili ugrozilo drugog Masaija, poglavica ga poziva u centar sela, okružuju ga svi članovi sela i svako od njih mu govori o svim dobrim delima, koje je tokom život učinio. Pravilo je da se Masaiju, koji je pogrešio naredna dva dana obraća isklkjućivo pohvalama i lepim rečima.


Takođe, stvaranje bilo kakvog otpada za sobom, za ovaj narod predstavlja smrtni greh. Goveđi izmet, na primer, koriste kao gorivo za ogrev i građevinski materijal, od rogova prave posuđe, a od životinjske kože krevete. Koriste i pojedine drvene predmete, ali isključivo ono drvo koje više nije u životu.
Sa druge strane, za Masije važi da su poprilično ,,lake ruke” kada su u pitanju oni koji pokušavaju da im naruše vekovni mir. Prema Zajinom priznaju, nije mali broj stranaca koji su na silu pokušavali da se priđu Masai selu bili svirepo ubijeni. Ipak, među članovima unutar sela slučaji ubistva i samoubistva gotovo da nisu zabeleženi. Smatra se da uprkos nesvakidasnoj fizičkoj snazi i okrentnosti nikada prvi ne napada, a jednom akada stekne poverenje, Masai postaje verni projatelj bez obzira na nacioalnost i boju kože.


Možda baš iz tog razloga, nije mali broj imučnih Evripljanki, koje su na letovanju upoznale Masai mladiće, i u svega nekoliko dana, odlučile da izađu iz doze komfora i život nastave u Masai plemenu, bez struje, vode, mobilnih telefona, svesne činjenice će svog izabranika deliti sa verovatno još nekoliko žena. Inače, poglavica jednog sela, pre nekoliko godina, ..usvojio” je svog prijatelja, srpskog fotografa Marija Bralića, a vest o belcu iz Masai plemena, brzo je zaintrigirala svetsku javnost.

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.