Srđan Šajinović, zaljubljenik u neobična putovanja otkriva kako zaista izgleda poseta nuklearnoj elektrani u Černobilu, zašto je Mongolija enigma za Evropljane, ali i zbog čega smatra da u Iranu žive najbolji ljudi

Ideja da svoja putovanja prenese na društvene mreže desila se sasvim slučajno, prilikom posete manastiru Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji, nakon brojnih apela prijatelja da slikovite utiske podeli sa javnoću, iako je već tada imao nekoliko godina ozbiljnih putovanja.


Prema njegovim rečima, na brdovitom Balkanu i dalje vlada mišljenje da su putovanja nužno nedostižna u finansijskom smislu, za većinu građana, jer nemaju izgrađenu svest o populizaciji tzv. ,,budžet” putovanja, koja i onima sa nešto tanjim džepom pružaju mogućnost da obiđu svet.


-Iako se stvari polako menjaju na bolje, ljudi na ovim prostorima, pre svega u Bosni, još uvek nemaju svest o tome da se za relativno malo novca može putovati. Intenet je promenio sve, pa samim time i u mnogome doprineo popularizaciji budžget putovanja i širenju svesti o tome da putovanja ne moraju nužno biti užasno skupa da bi bila sjajna– objašnjava Srđan.


Iran ga je, kaže, najviše opčinio, kako zbog neotrivene i raskošne lepote same zemlje, tako i zbog predivnog mentaliteta ljudi, a posebno jer od ove zemlje nije puno očekivao, budući da je već godinama na ,,crnoj listi”.


O Iranu se generalno jako malo zna, a ono što se zna, odnosno ono što nam mediji predstavljaju najčešće je pogrešno. Radi se o nestvarno lepoj zemlji sa neverovatnom arhitekturom, pustinjama, planinama, drevnim religijama, zоroastrijskim hramovima i najlepšim šarenim džamijama. Tu se nalazi i drevni Persepolj, teheranski Bazar, zoroastrijski “Tornjevi tišine”, 2500 godina staro trogloditsko selo Kandovan i još mnogo, mnogo toga – ističe naš sagovornik.


Samo nekoliko dana, tvrdi, bilo je dovoljno da ga Iranci, zbog nesvakidašnje gostoljubivosti, poštenja i predusetljivosti, ,,kupe” za ceo život.


-Nigde nisam sreo toliko susretljive, ljubazne i drage ljude. Iako u teškom materijalnom položaju, Iranci će vas uvek pozvati u svoj dom i dati vam sve što imaju. Neretko se dešavalo da u prodavnicama ne žele da mi nešto naplate jer ne mogu da mi vrate kusur. Često su me nudili taksi vožnjama i hranom, kao i raznim iranskim poslasticama. Za Irance gost je svetinja i učiniće sve da vam razbiju i najmanju predrasudu o svojoj zemlji i njima samima -za portal ,,Zebra”, otkriva Srđan.


Sa druge strane, smatra da se većina popularnih i ,,izvikanih” destinacija na kraju ispostavi kao razočarenje, pa upravo iz tog razloga radije bira da putije na mesta koja još nisu previše komercijalizovana, a jedno od najvećih otkrića za ovog Banjalučana je divlja Mongolija, jedna od najređe naseljenih zemalja na svetu, koja je i dalje za Evropljane velika enigma.


U Mongoliji je autostopiranje definitivno loša ideja, ali ako se odlučite na taj korak, provešćete sate na istom mjestu, okruženi stepom ili pustinjom, pritisnuti niskim nebom i teškom tišinom. Distance između naselja u Mongoliji su za prosečnog Evropljanina nezamislive. Ukoliko dođete do kakvog – takvog prevoza, provešćete sate u vožnji do susednog naselja, dok vam se pred očima ukrug vrte prizori divljih konja, kamila sa dugom grivom, brojnih životinjskih leševa pored puta i pokojeg gera/jurta (tradicionalni mongolski šator)– otkriva Srđan.


Mongolija će mu zauvek ostati u sećanju, jer tamo, kako kaže, ne samo da je vreme stalo, već izgleda kao da nikada nije ni teklo, a nemilosrdna klima se u mnogome odrazila i na karakter ljudi, koji su daleko od pristupačnih i gostoljubivih.

Zemlja je divlja i gotovo u potpunosti pusta, a malobrojni njeni stanovnici su sirovi, divlji i pomalo neartikulisani. Gotovo čitava zemlja je, sa izuzetkom prestonice, potpuno ruralna. Verovatno taj sirovi i divlji karakter ove zemlje i ljudi upravo i određuje jedna izuzetno nemilosrdna i negostoljubiva klima. Predeli su, pak, nestvarni. ,,Hotel” u kojem sam proveo prvu noć nadleće jato velikih orlova, čiju igru i lov možete posmatrati iz ,,hotelske sobe” i uživati u tom spektakularnom prizoru čije ljepote Mongoli verovatno i nisu svesni. Za mene je taj prizor jedna od najautentičnijih znamenitosti i atrakcija koje sam video, daleko zanimljiviji i autentičniji od Pariza- navodi ovaj Banjalučanin.


Njegovo putovanje u Černobil je, takođe, veoma medijski ispraćeno, s obzirom da je bio jedan od prvih Balkanaca, koji se odlučio da poseti mesto nuklearne katastrofe u Ukrajini i podeli na blogu svoja zapažanja i mnoge domaćoj javnosti nepoznate detalje (u periodu kada popularna serija još nije emitovana).


Od Černobilske avanture je, kaže, dobio baš ono što je očekivao- pogled na jedno potpuno jedinstveno mesto, za koje kroz šalu kaže da izgleda kao Banjaluka u vreme karantina. Ipak, smatra da Ukrajinci, poslednjih godina, od velike katastrofe svetskih razmera, pokušavaju da naprave biznis, kao da je radijacija verovatno mnogo veća nego što predstavljaju.


-Pripjat danas čine puste ulice, napušteni soliteri iz čijih pukotina na zidovima izbija vegetacija i između kojih slobodno šetaju bizoni, vukovi, lisice i druge divlje životinje. Smatram da nije preterano pametno ići tamo. Ukrajina je siromašna i korumpirana zemlja, tako da me ne bi čudilo da je situacija sa radijacijom ozbiljnija nego što je oni predstavljaju. Tišina, bujna vegetacija koja je ponovo potpuno osvojila ovo područje, napušteni stanovi u kojima se i danas nalazi sve ono što se nalazilo i dok su ljudi u njima živjeli, tragovi divljih zvjeri, divovski somovi u jezeru za rashlađivanje reaktora i ogroman sovjetski radarski sistem “Duga” su stvari koje tamo možete videti, ali je možda najbizarniji nikada otvoreni dječji zabavni park – priseća se Srđan.


U trenucima kada Gajgerov odbrojač počne da ,,pišti” i prepoznaje veće procente radijacije, za strah, kaže, nije bilo vremena, a najveća radijacija je upravo u mestima gde je i najbujnija vegetacija, pre svega u famoznoj ,,Crvenoj šumi”.


-Svojevoljno sam krenuo na taj put i u trenutku kada Gajgerov brojač počne intenzivnije da se oglašava, malo je kasno za predomišljanje i strah. Ne sećam se brojki, ali ono što pokazuje brojač spada u navodno prihvatljiv nivo radijacije (prihvatljiv u smislu kraćeg boravka). Što se tiče hrane, u samom Černobilu postoji restoran u kojem se hrane turisti i brojni polu – stanovnici ovog grada (ljudi u Černobilu žive u smenama od po 15 dana). Pored toga, dosta seljaka se vratilo u svoje domove tek nekoliko godina nakon katastrofe– objašnjava Srđan.


Iako vodiči ne dozvoljavaju sedenje na bilo kakvoj površini unutar samog Ptpjata, u svega nekoliko kilometara udaljenom Černobilu, taj polu – život odvija gotovo normalno. Postoje muzeji, koncertne dvorane i samoposluge, s tim da su vodovodne cevi, zbog radijacije, izmeštene na površinu zemlje.


Srđan dodaje i to da ,,Černobilska avantura” nije preterano finansijski zahtevna, (ako pretpostavimo da posetioce neće koštati zdravlja), a s obzirom da su u Ukrajini, generalno, cene niske, za relativno malo novca moguće je posetiti više zanimljivih lokaliteta.


-Ne sećam se tačno iznosa, ali mislim da me je celodnevni izlet u Černobil (iz Kijeva), sa uključenim obrokom i vodičem koštao oko 75-80 dolara. Samo putovanje u Kijev, odakle i počinje većina tih izleta takođe nije skupo – iz Budimpešte postoji direktan let koji se može naći već za nekih 100 evra (povratna karta)– dodaje Srđan.


Iako je mnoge željene destinacije već obišao, želja ovog Banjalučana je da u narednom periodu poseti Nepal, Afganistan i Pakistan.


-Putujući upoznajemo mnoge kulture i ljude širom sveta i shvatamo da stvari nisu uvek baš onakve kako ih predstavljaju mediji – zaključio je Srđan.


Ne preostaje nam ništa drugo nego da mu poželimo pun pasoš pečata i pregršt zanimljivih putovanja, koje ćemo sa nestrpljenjem pratiti na njegovom blogu

https://www.easttothesun.com/.

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.

Ostavi komentar