Pre samo desetak dana, hiljade korisnika društvenih mreža podelilo je stravične i morbidne scene sakaćenja, mučenja i ubijanja pasa u srpskim azilima, ali i na ulicama gradova širom zemlje. Upravo su ti ,,iscureli” snimci i jedan od povoda za ovaj intervju. I sam Srđan smatra da je sadržaj istih veoma težak za gledanje za svaku normalnu osobu. Ipak, posavetovao bi, kaže, svakog pojedinca da pogleda, jer je to jedan od načina da se nešto promeni, iako put ka promeni u ovakvom društvu, priznaje, nije nimalo lak.
-Promena mora da počne i da traje. Naravno, to nije moguće preko noći. Potreban je čitav proces, počevši od edukacije sa najmlađima, kako bi se razvio osećaj empatije u najranijem periodu. Tek onda, za 20 ili 30 godina, možemo da se nadamo da će doći do poboljšanja situacije. Već dugo kao društvo propadamo na svim nivoima, pa i na ovom. Danas je postalo normalno ubijati, maltretirati i zlostavljati životinje i da za to niko ne odgovara- navodi Srđan.
Sa druge strane, smatra da ljudi u sve većem broju okreću glavu kada tako nešto vide uz obrazloženje da ne mogu ništa da promene, kao i to da, generalno, kao društvo uopšte nismo tako empatični kakvima se predstavljamo.
–O našoj empatiji najbolje govori odnos prema Rusima. Kunemo se u braće Ruse, a onda im cene stanova povećamo tri puta. Ukoliko neko beži od rata, a ti ga smatraš bratom, bio to Rus ili Ukrajinac, onda ne živiš od tuđe nesreće. Slična situacija je i sa mlečnom i mesnom industrijom. Naravno da nema nikakve empatije u ovom društvu, a što sam stariji, nažalost, imam utisak da je sve situacija teža. Istorija nas je naučila da promene uvek kreću od pojedinca, kao lavina. Poznajem dosta ljudi koji se iskreno bave zaštitom životinja, koji ne planiraju da odustanu, iako svaki dan nalaze 5-6 mačića, kučića, ptica… Dobro je bar dok postoje takvi ljudi…- objašnjava naš sagovornik.
S obzirom da je i sam vlasnik pozamašnog broja mešanaca i ulične mačke, veoma ga raduje što su i mešanci počeli da se udomljavaju, budući da je to do pre samo desetak godina bila prava retkost.
–Do skoro sam imao šest pasa i mačku, jedan nas je napustio nedavno i svi su udomljeni mešanci sa ulice, spaseni iz kojekakvih sumanutih situacija. Ne razumem one koji misle da je rasan pas ,,vredniji”. To je, verujem, neki nedostatak njihovog bednog porekla. Poslednjih nekoliko godina, povećao se procenat udomljavanja mešanaca, čemu su doprinele razne kampanje. Opet, da bi se nešto zaista promenilo iz korena, neophodne su stalne edukacije. Ja, recimo, na to gledam da je svaki takav pas unikat, jer ne postoje dva ista. Nažalost, zbog loše situacije sa sterilizacijom, gde azili mahom uzimaju novac za to, a ne sterilišu pse, broj pasa i mačaka na ulicama je ogroman – objašnjava Srđan.
Jedna od najvećih predrasuda i nepravdi je, prema njegovim rečima, učinjena prema velikim psima i tzv. ,,opasnim” rasama, jer – ne postoje opasne rase, već samo loši vlasnici.
-Ne postoje opasne rase, postoje postoje ljudi koji su idioti. Iz ličnog iskustva, pokazalo se da su veći psi bolje naravi. Evo, trenutno pored mene spava mešanac pitbula koji je najdivniji i najmirniji u celom čoporu. Njega čak i mačak maltretira, dok na ulici ljudi beže kada nas ugledaju. Naravno, ukoliko držiš psa na lancu i pustiš ga, on će verovatno nekog napasti, jer nije socijalizovan i nije mu dobro – naglašava Srđan.
On dodaje i to da su ljudi koji pomažu životinjama često na meti negativnih komentara, poput onih da bi umesto što hrane ili čuvaju ,,džukele” bilo korisnije da rađaju ili pomažu deci, kao i to da takva zapažanja, uglavnom, dolaze upravo od onih koji nemaju empatije ni prema kome.
–Svakodnevno dobijam razne komentare, kako u emisiji, tako i od poznanika. Jednostavno, ne možeš narodu ugoditi. Prestao sam da se bavim time šta ko misli i komentariše. Svako ima pravo da misli. I to je u redu. Međutim, činjenica je o tome najviše pričaju oni koji nemaju osećaja, kako za decu, tako i za životinje. To su, uglavnom, ,,veliki borci za natalitet” u državi gde nestajemo. Smatram da se upravo zbog toga treba boriti za svakog čoveka i svaku životinju, jer nas je sve manje i matematika je poprilično jasna – ističe glumac.
U svet veganstva uplovio je pre pet godina, potpuno neočekivano, kada mu je na putu do veterinara na rukama izdahnuo pas kojeg je prethodno udario auto. Supruga mu je i tada, bila vegeterijanac nekih devet godina, dok je on, priznaje, bio izraziti mesožder.
-To je bio trenutak kada sam pomislio da će mi biti teško da jedem životinjske proizvode. Istog trenutka sam odlučio da odmah pređem na veganstvo, preskočio sam taj korak vegeterijanstva, jer sam odmah izbacio i mlečne proizvode, jaja… Počeo sam znatno više da kuvam i zaista uživam u tome. Nikada nisam poželeo da se vratim starom načinu ishrane – za portal Zebra.rs, otkriva Srđan.
Prema njegovim rečima, ljudi generalno nisu svesni kroz koju stravičnu bol, patnju i strah prolaze životinje na farmama i klanicama.
-To je česta tema rasprave koju sam vodio sa prijateljima, koji nisu u stanju da pogledaju te snimke. Srećom, sve je manji onih koji imaju mišljenje da je to normalno, prirodno, da je u pitanju lanac ishrane i sl… Ipak, niko od njih i dalje ne želi ili ne sme da pogleda te snimke. Oni uče svoju decu kako koka daje jaje. Ne daje, otimaju joj. Kada kažem tako nešto pred decom, ispadnem grozan. Ne želim da se hranim nečijom patnjom, smrću i unosim tu energiju u sebe. Naravno da ne može ništa dobro da izađe iz toga – dodaje Srđan.
Na pitanje da li je u Srbiji teško biti vegan, navodi da je podjednako teško koliko je i biti bilo šta što ,,štrči” od mase. Ipak, broj veganskih restorana i proizvoda u prodavnicama svakog dana se povećava.
-Izdvojio bih Planet od plants i Beyond burgere, fenomenalne proizvode. Takođe, na internetu danas postoje silni recepti za vegansku kuhinju. Međutim, ko voli kafanu poput mene, izbor se svodi na pet-šest objekata u Beogradu koji, uglavnom, nisu isključivo veganski, ali imaju veganske proizvode u ponudi. Najčešće su to falafeli i veganska pica. Sve je manje ugostitelja koji kažu ,,možemo da vam ispećemo pečurke na žaru” (na istom onom roštilju gde su pre pet minuta pekli ćevape). Potražnja je očigledno velika, čim u velikim prodajnim lancima, poput Maksija i Lidla postoji ozbiljan izbor proizvoda namenjenih veganima, poput humusa, raznih biljnih burgera, kačkavalja i sireva – zaključuje naš sagovornik, a nama ne preostaje ništa drugo nego da poželimo bolje dane za četvoronožne prijatelje i još ovakvih ljudi koji će javno reći ,,NE” trulom sistemu i biti glas onima koji decenijama na oči svih nas, prolaze kroz torturu.
Emisiju na ovu temu možete pogledati na linku:
foto: privatna arhiva
