Nikolina Kovačević je transrodna osoba iz Kraljeva. Posle tri pokušaja samoubistva, teške depresije i antidepresiva u tinejdžerskom dobu, odlučila se na najveću životnu odluku i javno priznala svoju tajnu. Danas je Nikolina sasvim obična devojka vedrog duha, koja pomaže onima koji prolaze kroz slične nedaće

Nikolina Kovačević iz Kraljeva, svojom harizmom, odmerenošću i kućnim vaspitanjem, ruši sve predrasude o transrodnim osobama, a njena životna priča tera i one najkonzervativnije, da pre nego što osude, razmisle još jednom. Nikolina je rođena kao Njegoš i punih 18 godina, živela je zarobljena u tuđem telu i niko nije mogao ni da pretpostavi koji teret nosi na duši.

Hronična depresija, antidepresivi, bežanje od stvarnosti, pokušaji samoubistva, samo su neke od posledice života u ,,tuđoj koži”, mladića koji je skoro dve decenije, vešto uspevao da ,,prevari” okruženje, ali ne i sebe. Njegoš je bio omiljen u društvu i voljeno dete u porodici. Ipak, depresija je svakim danom bila sve izraženija, da bi tek nakon trećeg pokušaja samoubistva, odlučio je da, pre svega, sebi prizna da je transrodna osoba, a zatim i ljudima iz okruženja.

-Još od ranog detinjstva osećala sam veliki teret na grudima, zbog toga što sam osećala da sam drugačija. Mislila sam da je to pogrešno. Ne znam ni sama koliko sam noći provela preispitujući sebe, a najveći problem je bio to što sam uporno odbijala da prihvatim da sam transrodna osoba.  Sećam se, sa svega pet ili šest godina, kada ostanem sama u prostoriji,  stavljala bih peškir na glavu i zamišljala da imam dugu kosu, ali tada, tu moju sklonost niko nije mogao ni da nasluti– svoju životnu priču započinje Nikolina.

Možda baš zato što je vešto krila za svoj ,,nedostak”, kao dete koje je na prvi pogled ,,normalno” i omiljeno u društvu, imala je konstantnu potrebu da brani onu decu, koja su rođena drugačija i zbog toga  bila odbačena iz grupe.

Svi znamo koliko deca umeju da budu surova, a takva deca uglavnom iztastu u još surovije ljude. Sećam se, imali smo drugaricu koja je bila predmet podrugivanja, jer nije mogla da vidi na jedno oko.  Uvek sam imala potrebu da se družim sa njom, u inat svima da je zaštitim, baš iz razloga što sam znala da sam i ja drugačija, samo za razliku od nje, ja sam svoj ,,nedostatak” mogla da sakrijem– priseća se Nikolina.

Njegoš je, kaže, bio pravi dobrica i povučen dečak, koji je svima želeo da pomogne, a da bi sakrio svoju muku, ponašao se kao pravi dečak. Učio je kako se drži pivo, pokazivao lažno interesovanje za fudbal, brijao glavu, nosio trenerke i ,,air max” patike.  Ipak, iza osmeha bezbrižnog dečaka, krila se velika tuga i težak oblik depresije, pa se život ove porodice pretvarao u pakao.

 –Za razliku od Nikoline, koju je život naučio da bude pronicljiva i pomalo lukava, Njegoš je neiskvaren do srži. Taj isti nasmejani momak je tri puta pokušao da oduzme sebi život, a koristio je i teške antidepresive i bio sklon porocima. Umeo je da spava i po 18 sati, a čim se probudi, da bi pobegao od stvarnosti , ponovo bi utonuo u san. To nije život, to je agonija, koju niko ne bi poželeo ni najvećem neprijatelju, a kamoli detetu, koje je tek trebalo da upoznaje  svet i radosti života. Imala sam period kada sam dva dana gledala samo u jednu tačku. Sve mi je bilo ,,crno” i mislila sam da je najbolje rešenje za sve da okončam sebi život. Majka je prošla pakao sa mnom, gledala je svoje dete kako vene, a nije mogla da nasluti razlog– otkriva Nikolina.

Ipak, nakon trećeg pokušaja samoubstva, dva dana provedena u komi i nekoliko nedelja na psihijatriji, Nikolina je odlučila da progovori ono čega se godinama bojala – da je transrodna osoba. Prva osoba kojoj je to saopštila bila je njena majka, zatim sestra, a ubrzo je rekla i najbližem okruženju. Trenutak kada je skupila hrabrost i majci priznala pravi uzrok nezadovoljstva i hronične depresije, najveća je prekretnica u njenom životu.

Da te noći nisam otvorila dušu, sada bih verovatno ne bih bila živa. Bila sam na vrhuncu depresije, nisam mogla da dođem do reči od suza i mami sam rekla: ,,Moram da ti otkrijem tajnu sa kojom živim”. Pitala me je da li sam gej, da li sam ubila nekoga, a zatim me je pitala da li sam možda devojčica. U tom trenutku, počela sam još više da plačem, a ona je samo klimnula glavom I rekla: ,,Pa šta!?? Zar zbog toga da dižeš ruku na sebe? Čim završiš školu, idemo sve da završimo.” Pružila mi je svu podršku ovog sveta i nije marila za mišljenje okoline. Da od majke nisam dobila podršku, verovatno bih davno presudiula sebi ili bih ceo život provela zarobljena u tuđoj koži, što je, možda, još gora opcija. Iako mama nikada nije zaboravila umiljatog Njegoša, podjednako voli i Nikolinu, jer je zahvaljujući Nikolini, njeno dete, posle godina patnje, konačno srećno i ispunjeno – sa posebnom emocijom u glasu, naglašava ova hrabra devojka.

Nakon što je dobila veliku podršku majke i sestre, sa kojom je takođe veoma bliska, započinje nov život i odlučuje da svim bliskim osobama prizna da je transrodna osoba. Nikolina je imala veliku sreću da su je u najvećoj životnoj odluci, podržali i prijatelji, pa je grupa od desetak drugarica, još u školskom periodu,  pored najbliže rodbine, skoro dve godine čuvala njenu veliku tajnu, sve do trenutka kada je Nikolina  sama odlučila da reskira sve i javno otpočne život bez ,,maske”.

Prosto je neverovatno kako su sve bile uz mene, nikada nisu otkrle moju tajnu, što je za malu sredinu poput Kraljeva, neverovatno. Zauvek ću im ostati zahvalna na velikoj podršci, iako su nam se, vremenom,  putevi poprilično razišli. Neke su se odselile, neke dobile decu, neke pronašle ozbiljne veze. Sve je to život– ističe Nikolina.

Prvi put je iz kuće izašla u javnost kao žena, u jednom kafiću u Češkoj, gde je nekoliko meseci radila u proizvodnji, da bi se jedno popodne, nakon povratka u Kraljevo, umesto Njegoša, na vratima omiljenog kafića, pojavila prelepa devojka- Nikolina.

Namerno sam izašla u kafić , gde me svi poznaju, da bih videla reakciju ljudi. Išla sam na sve ili ništa.  Ceo kafić je gledao u mom smeru. Očekivala sam osude, ali sam negde u duši, ipak, osetila da je skoro svima drago, jer su konačno videli radost i odlučnost u mojim očima. Prilazili su mi jedno po jedno da se jave i čestitaju na hrabrosti, uz komentar – Svaka čast na petlji! Onog trenutka kada sam se ,,otkrila”, otvorila su mi se vrata raja, jer nisam mogla da verujem da moj san ikada može postati stvarnost. Prvi put u životu, osetila sam veru za životom i mogla da vidim neku budućnost. Pre toga nisam ni pomislila na budućnost, nisam ni imala kada, jer sam spavala po ceo dan i konstantno bežala od realnosti– naglašava naša sagovornica.

Nikolina je već sedam meseci na hormonskoj terapiji, a zbog sitne građe i urođene ženstvenosti, danas se ne razlikuje od bilo koje druge devojke u gradu. Štaviše, usled dejstva estrogena, na figuri u obliku peščanog sajta, pozavidele bi joj mnoge pripadnice lepšeg pola. Ipak, osim fizičkih, organizam trpi i velike psihičke promene.

 -U prvih šest meseci telo se uglavnom privikava na hormone, da bi u jednom trenutku, velika količina estrogena uradila svoje. Te promene osećam na svakodnevnom nivou, jer uviđam kako se telo preoblikuje. Glas se potpuno izmenio, počele su grudi da rastu, kukovi se šire, a lice dobija ženstveniji, nežniji oblik. Koža je sve mekša i baršunastija, a ,,navukla” sam i par kilograma. Usled dejstva hormona, u svojoj 22. godini, porasla sam dva centimetra. Osim fizičkih, osećam i mentalne promene, što je ona loša stana medalje. Imam česte promene raspoloženja, glavobolje, razdražljivija sam i emotivnija, ali to je sastavni deo terapije i naučila sam da živim sa tim– objašnjava Nikolina.

Nakon fizičke transformacije i javnog obelodavanja da je transrodna osoba, odlučila je da svoju priču podeli sa drugima i pomogne svima koji imaju sličan problem, a koji zbog straha od rekacije okoline, ne smeju da priznaju, te je osnovala svoj kanal na Jutjubu, na kojem govori kako izgleda život transrodne osobe u Srbiji. Za kratko vreme dobila je skoro 30.000 pratilaca na ovoj društvenoj mreži, koji ako je sudeći po komentarima koje ostavljaju, s nestrpljenjem iščekuju svaki novi video.

-Svakodnevno mi stižu poruke, u kojima mi se zahvaljuju što sam javno progovorila o transrodnosti, problemima sa kojima se susrećemo, hormonskim promenama, ali i predrasudama koje nas prate. Ljudi nas stavljaju u isti koš sa transvestitima, a to su potpuno različiti pojmovi. Ne biste verovali koliko u Srbiji ima transrodnih osoba, ali to je i dalje tabu tema, pa se ne zna puno o tome. Veoma sam srećna što mi se ukazala prilika da pomognem ljudima, koji nose veliki krst na leđima, što sam odlično osetila na svojoj koži. Ipak, zahvaljujući spletu životnih okolnosti, podršci prijatelja i velikoj želji, danas sam srećna , ispunjena i puna samopouzdanja– smatra Nikolina.

Pre nego što Nikolinina priča bude osuđena, nije loše prisetiti se jedne od najpoznatijih bliblijskih priča o Isusu, u kojoj se nalazi čuvena i njegova rečenica: ,,Ko je bez greha, neka prvi baci kamen.” A Nikolinin jedini ,,greh” je to što je rođena drugačija.

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.

Ostavi komentar