Pre nego što sledeći put okrenete glavu kada na ulici ugledate beskućnika, setite se današnjeg teksta i toga da ne postoje ,,zaštićeni” i da nikada ne znamo šta donosi sutra. Elokventnost, poštenje, svestranost, kultura, empatija -često nisu ,,odskočna daska” za uspeh u današnjem društvu, u šta smo se i ovaj put, nažalost, uverili.

Kraljevo, i pored višedecenijske nezavidne finansijske situacije velikog broja građana, jedan je od retkih gradova u Srbiji koji je tokom prethodnih tranzitnih godina mogao da se ,,pohvali” relativno malim brojem beskućnika na svojim ulicama- sugrađana koji su ostali bez krova nad glavom i spletom nesrećnih okolnosti, život provode pod vedrim nebom, odbačeni od svih.


Nažalost, u poslednje vreme u gradu na Ibru, sve češće srećemo, uglavnom, starije sugrađane koji u ranim večernjim satima, vidno krijući se od prolaznika, hranu, garderobu i ogrev pronalaze u kontejnerima unutar gradskog jezgra, gde je i najveći ,,asortiman” upotrebljivih stvari.


Istini za volju, u Kraljevu već dugi niz godina, pri Crvenom Krstu Kraljevo, uspešno radi Narodna kuhinja, u kojoj oko 600 najsiromašnijih sugrađana svakodnevno dobija tople obroke. Ipak, oni neupućeni, dementni, ,,nevidljivi”, sa psihičkim problemima , često ne znaju šta im je potrebno od dokumentacije da bi postali korisnici ove ustanove, niti taj vid pomoći, iz nekog razloga, imaju u vidu.


Jedan takav sugrađanin (čije ime iz ljudskih razloga ne želimo da objavimo) zahvaljujući Fejsbuk objavi mlade Kraljevčanke, Mie Lazović, pored lavine podeljenih komentara na društvenim mrežama, izazvao je i empatiju mnogih i želju da mu se pomogne. U pitanju je teška životna priča čoveka koga svi svakodnevno srećemo na ulicama grada, beskućnika koji izričito odbija tuđu milostinju, dok ove hladne dane provodi pod vedrim nebom, na marginama društva, potpuno sam. Zbog sadašnjeg načina života izgubio mnogobrojne prijatelje, a jedino društvo mu prave tri verna ulična psa, sa kojima, doslovce, deli sve što ima.


Već na prvi pogled, evidentno je da je akter današnje priče sve samo ne beskućnik kakvog većina nas zamišlja kada se spomene ta reč. Iako tokom prethodnih susreta nije bio raspoložen da govori o svom životu, porodici i prošlosti, uvek sa ponosom, ali i tugom u očima, istakne da je svojevremeno bio uspešan sportista, da je u mladosti uživao u kvalitetnoj muzici i živeo jedan, sasvim normalan, prosečan život, ali i to da ni u najluđim snovima nije mogao da pretpostavi da će danas da živi život ,,lutalice”. Psi, koji ga verno prate, kaže, nešto su najlepše što mu je život podario, pa čak i kada nema dovoljno za sebe, za njih uvek mora da se nađe.


Mnogi građani Kraljeva ovog simpatičnog sredovečnog čoveka, tokom letnjih meseci viđaju u Parku kod Duhovnog centra ili Parku kod Železničke stanice, kako na klupici zamišljeno čita literaturu koju drugi nehotice bacaju. Nakon što počne lepo vreme, uglavnom je ,,stacioniran” kod bivšeg kluba ,,Status”, odakle povremeno prozbori koju reč sa prolaznicima, a prema rečima Valentine Slavković, Kraljevčanke koja tu dovodi svoje pse na istrčavanje, ono što je svaki put iznenadi je smirenost, svestranost i nenametljivost kojom ovaj čovek zrači.


-Ne znam njegovu prošlost, čime se bavio, da li ima nekog od porodice, niti šta je dovelo da živi ovako. Da je hteo sam bi potegao tu temu, ali znam da ovaj čovek pleni nekom toplinom, ljudskošću i razumevanjem. Vrlo je prijatan, kulturan, učtiv i pun ljubavi prema svojim četvoronožnim prijateljima– naglasila je Valentina.


Nakon što je priča o ovom Kraljevčaninu osvanula na društvenim mrežama, zajedno sa Miom i Tarom, koje su javno skrenule pažnju na ovog čoveka i njegove ljubimce, uputili smo ka naselju Zelena Gora, nadomak pruge, gde je danima, na minus deset, grejući se uz krzno pasa, čekao svako novo jutro. Sve ovo odvijalo se na svega dva kilometra od centra grada, gde se u tom trenutku odvijao život ,,punim plućima”.


-Već desetak dana dok šetamo pse, drugarica i ja zatičemo ćebad na tom mestu, ali se nismo previše obazirale. Međutim, pre neko veče ugledale smo jeziv prizor, čoveka koji se na debelom minusu, sklupčao u ćebe zajedno sa psima i bespomoćno ležao. Krv nam se sledila u žilama. Nismo znale kako da mu priđemo u tom trenutku, niti da li je agresivan. Kasnije, kada smo saznale o kome se radi, duša nas je zabolela. Njemu stvarno treba pomoći
– vidno potresena, objašnjava Tara.


U tom trenutku, čoveka čija priča prethodnih dana uzburkala kraljevačku javnost, nismo zatekli na pomenutoj lokaciji, ali smo ugledali potresan prizor, skladište sa velikim brojem kesa sa ostacima hrane, starim knjigama, posudicama sa vodom za pse… I pored velikog truda da ga pronađemo i osnovnim potrepštinama pripomognemo da nekako (kako samo njegova duša zna) dočeka toplije dane, u tome nismo uspeli. Ipak, slika koju smo zatekli jasno govori da je tu spavao noćima, možda čak i mesecima. Ono što nas je, sa druge strane, (neprijatno) iznenadilo jeste to što stanovnici okolnih kuća sa kojima smo razgovarali tvrde da nisu upoznati sa time da čovek već neko vreme, na samo nekoliko stotina metara od njih, provodi noći pod otvorenim nebom.


I dok se iz toplih fotelja vodi polemika na društvenim mrežama da li je neko sam kriv što živi život lutalice i hrani se ostacima onoga što mi bacamo, zapitajmo se da li je greh biti nesnađen u ovom turbulentnom vremenu i da li je hrišćanski (pošto se, uglavnom, pozivaju na veru) osuđivati nekoga čije psihičko stanje i životnu priču ne znamo. Okretati glavu može svako, a pružiti ruku samo veliki. Jer, nikada ne znamo šta odnosi danas, a donosi sutra.


Jovana Ristić

O autoru

Jovana Ristić

Jovana Ristić je rođena 1991. godine i po zanimanju diplomirani novinar. Dobitnik je priznanja RTS škole za mlade novinare "Balkan media team". Osim u novinarstvu, oprobala se i u svetu PR-a i marketinga.

Ostavi komentar